Znaš li šta sam ja tebi? Ja sam onaj tvoj nemir Koji ti ne da da dišeš Da spavaš Da se smiješ Zbog kojeg ne možeš Da kreneš dalje Jesam Ja sam ono što ti se učini U mraku u tvojoj sobi da sjedi I ono sam što ti stiska srce I ubilački ti steže vrat Ja...
Smešno je. Šta, mala. Pa kako šta, život je smešan. Pa mahom kažu da je zajeban, mada ja sam više ona Momčilova - nekad siv, nekad žut - škola. Što je smešan, da čujem. Pa kako što. Pa sećaš se kada smo se upoznali, rekla...
Nekada pomislim kako sam zaboravio da osećam. One osnovne stvari. Da uživam u pesku pod nogama, lepim očima, letnjoj kiši, osmehu zavodljive devojke. Zaboravio sam kako je to kada se smeješ sitnicama i kada ti lepe reči i dela ispunjavaju srce, i čine ga toplim...
Raspuštena kosa poigrava na vjetru oči su uprte negdje u daljinu gledaju kroz ljude tamo, prema vrhu najviše planine gdje žive mudraci koji su na putu da spoznaju istinu o životu i svijetu i putevima duše...
Ima dugu smeđu kosu i nosi naočare. Iza naočara su krupne oči. Izgleda kao da prati ono o čemu govorim. Poprilično sam sigurna da samo tako izgleda i da je kilometrima daleko od te prostorije, ulice, Beograda, zemlje. Ta devojka. Čije ime nisam upamtila. Kada sam je...
Te noći je Ćuprija zaspala na mrtvo, Na okrajcima naše svršenosti - I ja sam se pustila, Svrtla, Tamo gde sebi nikad nisam mesto Pravila. Otišla sam… Te noći je Morava protekla Nad prelomljenim mostom našim Onoliko koliko neću moći da te vratim; Za tren su se dani I dani su za tren; I niko me nije...
Kao klinac sam se ložio da budem pilot. Čekaj, zar svi nismo? Nakon toga sam želeo da budem vojnik. Poznato? Zatim kuvar, psiholog, profesor engleskog, policajac, arhitekta… Mislim da bih mogao do sutra da nabrajam. Isto tako mislim da bi moja psihoteraputkinja imala svašta nešto...
iz kamenja još uvek izbija toplota epitafi anonimnog julskog dana na pitanje: gde sam? putevi se izgubili zavukli pod travu i ćute na podivljala drveća u sutonu kalemiš udaljeno sećanje ponovo osmišljavaš orijentir u otuđenom pejzažu rošavi satelit svake usamljenosti emanacijom oživljava kuću bez krova u prazne okvire na ispucalom zidu vraćaju se senoviti likovi čuje se muzika sa gramofona preko...
Okvirno gledano Mi ne stajemo ni u kakav okvir Nemamo ni slika za ramove Ni ramova Nije tu bilo ni nas U okviru ta četiri zida Nismo mi tog kova Ti otuđen od svog bola Ja bolna Jer dugo nisam tuđa Pa k’o okovana Između tvojih ruku Pod tvojim grudima Zarobljenik...
Danas sam te srela. Hodao si užurbano jednom beogradskom ulicom. Kao nekad. Srećan i uspešan. Znam da si me prepoznao. Uvek sam verovala u tebe. Baš čudno. Iako se nikad nismo upoznali. Osim ako upoznati znači razgovarati pogledima. Prema toj definiciji znamo se oduvek. Iz nekog prošlog života. I sad mi je krivo, kako to obično biva. Čekala sam te sve ovo...