24 mar Pozivnica za igru života

Nekada pomislim kako sam zaboravio da osećam. One osnovne stvari. Da uživam u pesku pod nogama, lepim očima, letnjoj kiši, osmehu zavodljive devojke. Zaboravio sam kako je to kada se smeješ sitnicama i kada ti lepe reči i dela ispunjavaju srce, i čine ga toplim i punim ljubavi i spokoja. Zaboravio sam da se glupiram i budem klinac iz kraja, jer godine kažu moraš da odrasteš. Ja još uvek ne bih. Još uvek bih da budem klinac, srećan jer sam dobio više para taj dan. Odigrao utakmicu sa ortacima i dobio poljubac najlepše devojke u školi. Još uvek bih da živim spokojno znajući da moji razmišljaju za mene i da ja ne donosim velike odluke.
Međutim, klinačkom životu je davno otkucala ponoć. Pobegao je kao Pepeljuga i nestao duboko u noć. Samo on nikako da se pojavi ponovo, da se vrati i zasija. U ovoj mojoj priči pobeđuje zla maćeha iliti život. Jer život sigurno nije samo lep, privlačan i materijalno obezbeđen kao onaj Pepeljugin princ. Život je više maćeha koja ti na svakom ćošku sprema klopku i nada se da ćeš u istu da upadneš. A ovi ljudi oko tebe sve više liče na zle sestre koje se smeju tvojim padovima na sav glas, kradu ti sve lepo i uživaju u tvojoj nesreći.

Pitam se, gde je u toj priči i ko je dobra vila? Ima li je posle dvadesetih da ti učini sve bajnim i sjajnim i stvori tvoj svet malo lepšim mestom? Ili smo ipak sami sebi dobre vile posle plata, par pića i druženja sa prijateljima. Da li nam se zaista život sveo samo na bezgranično čekanje nečega? Stalno i iznova i iznova. Čekam ponedeljak da kukam cele nedelje kako je teško, vikend da se zabavim a praznike da kažem ljudima koje volim koliko su važni. Čekam sledeću nedelju da krenem da treniram, učim ili obavim neki posao i samo čekam nešto. Čekam dobru vilu da od bundeve napravi dom, od miševa i guštera prijatelje i čekam da me odveze na put koji treba da tražim sam.
Bilo bi skroz super da nikada ne odrastem. Lepo da uživam kao klinac i da me kako bi današnji klinci rekli boli uvo za sve. Al ne da mi se. Godine samo lete jedna za drugom. Kako se okrenem prošlo je tri, četiri, pet. Ja sam isto stariji, za tri, četiri, pet. I samo odjednom, puf, kao Pepeljugina noć u dvorcu samo nestanu sve bezbrižne godine, sav entuzijazam za starenjem a ja sam negde pri kraju dvadesetih, sa dosadnim poslom, još dosadnijom vezom i još gorim društvenim životom.

Možda je ipak bolje da skapiram na vreme. Dok sam još uvek u dvadesetdrugoj da život nije bajka sa happyend – om. Ustvari, nije bajka uopšte. Više je neko igralište u kome skupljaš lepe uspomene i radiš na sebi, konstantno i bez predaha, i uporedo se braniš od svih lopti koje jedva čekaju da te pogode u glavu, bace na zemlju, poraze i unište sve do sada postignuto.

Biće da je je ova godina pozivnica za igru života.

Ne za bajku.

Autorka: Katarina Mitić

Fotografija: tumblr.com