23 mar __________

Kao klinac sam se ložio da budem pilot. Čekaj, zar svi nismo? Nakon toga sam želeo da budem vojnik. Poznato? Zatim kuvar, psiholog, profesor engleskog, policajac, arhitekta… Mislim da bih mogao do sutra da nabrajam. Isto tako mislim da bi moja psihoteraputkinja imala svašta nešto da kaže o tom spisku.

Kao i svaki čovek, bio sam katkad nesiguran, ranjiv, povređen, tužan.

Tog jutra sam samo bio mamuran. Pozvao sam taksi, jer nikada ne kasnim, to je nekakav poremećaj, jebem li ga. Dok sam se vozio Beogradom, pokušavao sam da pronađem rešenje jednačine u kojoj je nepoznata X bila sreća. Želudac me sve vreme hvatao za kragnu i ponavljao „Dokle više, aman. Ima li kraja?“. Izašao sam iz taksija, ostavio jednačinu nerešenu unutra, zarobljenu. Naslonila se na prozor i prekorno me pogledala. Odmahnuo sam glavom i nastavio ka trafici gde sam kupio lažu za želudac i ućutkao tog skota. Donekle pribran, iz unutrašnjeg džepa sakoa sam izvukao svoj osmeh br.2, navukao ga na sebe, i ušao u baštu restorana. Osmeh br.1 je ostao kod kuće, izgužvan i umrljan od prošle noći.

I danas, posle toliko vremena tvrdi da sam bio arogantan. Iako znam da jesam, ne dajem joj za pravo. Svu krivicu svaljujem na pivo, izgužvani osmeh br. 1 ostavljen kod kuće, Papu, gremline, gradsku čistoću, tetkicu iz srednje.

Sudbina, pivo, izgužvani osmeh, Papa, gremlini, gradska čistoća, tetkica iz srednje su verovatno zaslužni i za neki od susreta sa njom, koji su usledili nakon toga. Ni danas nisam siguran kada i kako se desilo, ali svega se sećam.

Tu količinu ljubavi, tuge, sreće, nedostajanja, očekivanja, ispunjenih i neispunjenih i straha ranije nisam video. Bio sam arogantan.  Uhvatio sam sebe kako piljim. I ne samo to. Ponašao sam se kao ona klinka od tri godine koja ode u vrtić i istuče svoju simpatiju, jer jebiga, kako drugačije da mu da do znanja da joj se sviđa? Nisam je slušao šta priča. Gledao sam.

Na prvi pogled, sve je bilo braon. Užasavam se prvog pogleda. Katkad, baš taj prvi pogled je sinonim površnosti. Užasavam se površnosti. Nastavio sam da gledam. Imao sam osećaj kao da stojim pred najskrovitijom i najvrednijom slikom koja je tu da otera one površne od sebe, a da pažljivog posmatrača nagradi svim svojim lepotama i blagodetima. Čekao sam. I stajao pred njom. Nijanse su se počele nazirati. Nijanse topline i ljubavi. Nijanse neizrečenih stvari. Nijanse tihe patnje, koju i dan danas prepoznam. Nijanse jebenog „zašto“? Toliko utihnulih vatrometa i upaljenih sveća. Toliko rezerve. I poneke izdaje. Ćutim i gledam. Braon je umetničko delo. Braon je posebno. Braon je transformacija. Braon se meša sa javom i sa snovima. Braon su katkad i sami snovi. Braon su zagrljaji, uzdasi, strahovi, i stisak ruke. Braon je nedostajanje. Braon je spremnost i snaga. Braon je žrtva. Braon je ljubav. Braon je moja omiljena boja. Braon smo nas dvoje. Kao što neko nekada reče, oči nikad ne lažu. Braon su njene oči.

Braon su moje oči.

OČI

Autor: Nenad Matić

Fotografija:favim.com