Jedan Ivan mi je pre par dana poklonio knjigu. Knjigu čiji naslov i jedan pasus još uvek odzvanjaju u meni. Naslov: Nadalje ćeš samo stariti Pasus: Maziš me polako po kosi, onako kako se maze deca, kažeš mi da će sve biti u redu, da će sve...
Pratim sposobne ruke Prste svih potrebnih alata. Dah izvlači snove Preliva ljubičastu boju U roze ušećerenu vunu. Svaku pticu koja uporno Cepa njene ovce. Skidam omote slatkiša. I gorči ukus bude bolji Od nijednog, Traži da se zalije, Makar posoljenom vodom. Ukus stvarnosti, Bez zaslađivača. Autorka: Petra Vidaković Cvetković Fotografija: favim.com ...
Zore i jutra su ostala da svedoče sve priče ikad ispričane o životu, nesrećnim detinjstvima i neuspešnim pokušajima, koje, skrivajući ih, nesvesno oživljavamo, dok nam se ne zalepe kao slabost, koje se stidimo, prikazana kroz nezadovoljstvo. Jutra i noći, duge, apatične, besane noći, kojima nema kraja. Lebde tu kraj nas,...
Probudio sam se obliven ledenim znojem. U sobi je bilo vrelo. To je bila još jedna noćna mora. Nije ih bilo već neko vreme. Otvorio sam širom prozor iznad kreveta, decembarski mraz ispunio mi je slaba pluća. Bilo je oko 5 časova, ali još...
Srijeda je uveče I bojim se. Ona nije svjesna da upravo kreće U pohod na moju dušu. Njena vojska Poslije divljačkog marša Kroz moje biće Iza sebe će ostaviti Samo ogoljen skelet. Svjesno puštam da me pokori, Spuštam štitove i otvaram vrata Do sada neoborive tvrđave. Sa licem nevine djevojčice Ona znatiželjno ulazi I u meni zabija zastavu Koja predstavlja Početak...
Pitaju me da li sam sigurna uz tebe? Možda. Problematičan momak, iz kraja, jedva zavrišio škole i sada se bavi sumnjivim poslovima. Ustvari, niko ne zna šta on ustvari radi. U slobodno vreme igra basket ispred zgrade, izlazi sa ortacima i možda, samo možda voli mene. Jer kako...
Volela bih da sam ti se predala, naivno i nevino, u neko osunčano lenjo jutro na izmaku leta. Tinjao bi, pucketao pod prstima, šuštao bi tiho kao jesen kroz krošnje Velikog ratnog ostrva. Volela bih da se nije sve zapetljalo u našem pogrešnom tumačenju slobode....
Glasna muzika je izazivala potres u telima svih gostiju noćnog kluba Vitraž. Violeta je lagano ispijala džin-tonik i pokušavala da izdrži ovu noć koja se valjala u istosti melodija i ljudi. Pored nje Svetlana se lagano gegala, vidno pripita u svojim čuvenim trinaesticama i izgovarala...
Još uvek osećam njen miris na sebi. Nedostaje mi. Kolutanje očima, pogled nakon toga, osmeh, miris i ukus. Sve. Nekada sam mrzeo nedostajanje. Sada ga cenim jer je nedostajanje podsetnik svega onoga što je vredno. Svega onoga što voliš. A ja volim nju i čitav svet...
Pišem ti pesmu. Tebi bezimenom, dalekom i nevernom. Pišem ti jer ćeš se verovatno večeras setiti mene. Ne zbog toga što je nedelja, niti što ćeš sutra proći još jedan ispit. Setićeš me se zbog hladnoće i praznog mesta u autobusu odmah do tebe. Setićeš me...