24 apr Žurim, žurim, žurim…

Zovem lift, pritiskajući dugme dvadeset puta u sekundi, kao da on odbija da primi komandu. Prestajem, čuvši u glavi glas moga tate koji se mršti govoreći: „Neće brže stići ako se ti okomiš na to dugme. Dovoljno je jednom da pritisneš“. Neka, tata, nemoj sad. Stojim na devetom spratu, pred vratima svog stana i molim veliki lift da već jednom dođe. Zamolila bih ja i mali, ali u ovom slučaju neće biti efekta, s obzirom da taj lift odbija da uradi bilo šta poslednju deceniju. E, sad, krenula bih ja pešaka… Ali, veliki je to rizik kada sa poslednjeg sprata zgrade krenete niz stepenice. Veliki je to komšiluk, a ja baš i nemam vremena za razgovore na međuspratnom stepeništu o pljuvanju po liftovima, skoku cena krompira i ulja, tornadu u Americi, gladnima u Africi, nemirima u Evropi, stvarno žurim… Ah, evo lifta! ‘Ajde, kreni, pre nego što oniži komšija advokat uđe u isti i počne da priča životni san svog klinca da postane kuvar. Osmi, sedmi, stop… Jao, ne… Evo ga komšija, deda Pera, koji je tako dobro izučio bonton,  pa svaki put voli da mi održi lekciju, shodnu mestu gde se nalazimo, zbog čega je važno i džentlmenski da muškarac pre žene uđe u lift, umesto da joj pridrži vrata  da ona uđe. Deda Pero, preneću svojoj generaciji, obećavam, samo nemojte sad… Peti, stop… Ohoo, teta Zorka sa svojim maltezerom, koji ima urođeni strah od lifova, pa ga ova redovno nosi “pod mišku”. Razgovor ide u smeru svađe da li se ili ne psi čuvaju u stanu. Naravno, između deda Pere i teta Zorke. Ni ne pokušavam da se uključim. Na telepatskom nivou razgovaram sa maltezerom i oboje  se molimo da se lift više ne zaustavlja. Treći, stop… Neee, samo da nije komšija koji puši svoju cigaretu u liftu i uvek, krajnje nepristojno, svima okrene leđa, zureći u vrata. „Dobar dan“, promrmlja. O, Bože, on je… I samo što je upalio svoj „duvan za liftove“. Ok, to je to, nadam se… Prvi, stop… Pobogu! Komšika, gospođa profesorka nemačkog, naravno u penziji. „A Vi ste novi u zgradi? Skoro ste se doselili?“, pita me. Da, majne frau, relativno skoro, nešto više od dvadeset i tri godine, kada sam se zapravo i rodila. Nego, malo je spratova još ostalo za objašnjavanje čija sam i sa kog sprata. Biram liniju manjeg otpora, smeškam se i klimam glavom! Visoko prizemlje?!?! Nema nikog… Ok, klinci su se opet igrali po zgradi. ‘Ajmo, saputnici moji, jedan po jedan, prema izlazu. Pustimo korak, dan je na izmaku.

Žurim, žurim, žurim…

Autorka: Mirjana Zelić

Fotografije: pinterest.com