30 dec ŽIVOT I OSTALE MAŠTARIJE: Vožnja

Dvadeset prvi decembar, dvadeset jedan čas i dvanaest minuta. Cipele od asfalta odvaja debeli sloj poledice, vrat od upornih ledenih naleta  vetra odvaja debeli žuti šal, a autobus od stanice na kojoj ga čekam odvaja verovatno neki novi kolaps, nastao usled nepripremljenosti putara na vremenske prilike. Zaista, čudno – sneg u decembru. Baš nekako zatekne čoveka, zar ne. Do sad je u decembru bilo uglavnom preko trideset, pa prosto niko ne može da shvati.

Nešto slično tome sročila sam babi čudno sivih očiju koja je kurtoazno upitala, a gde li je taj nesrećni autobus. Primetih da je pokušala da se nasmeje. Prvo pomislih da bi se mogla zalediti tako bez mogućnosti da diše, a odmah potom i da bih u tom slučaju bila svedok umiranju od smeha. Generalno volim simpatične bakute, ali ova, veruj mi na reč, nije bila takav primerak. Znaš one babe sa ogromnim mladežima iz kojih vire dlake i očicama toliko sitnim a toliko zlim da bi munju isijale na vas? E ova je bila takva.

Iz razmišljanja  me je prenuo bljesak svetala na skretanju u ulicu. Dvadeset jedan čas i dvadeset jedan minut, pokazuje stanični sat, a autobus mili sa leve strane ulice ka desnoj, a onda od desne strane ulice ka levoj, pa onda opet sa leve strane ulice ka nama i konačno, oko dvadeset petog minuta, staje ispred nas. Lice šofera je u skladu sa vremenskim prilikama – ledeno i bezizražajno. Čini mi se čak da ima jedno ono stakleno oko. Kako uopšte vozi sa jednim okom? Je l’ to dozvoljeno? Vrata se otvaraju, autobus stvara onaj tipičan autobuski zvuk zaustavljanja, šištenja i škripe. Škripa i šištenje se lede iza autobusa pa zato šofer usporeno kreće, vukući ih sa sobom. Pa naravno, kako voziti autobus bez  škripe i šištenja.

Pretrčavam harmoniku autobusa i sedam na treće sedište sa desne strane, uz prozor. Čujem i muziku. Ding Dong radio, učini mi se da rekoše na reklami. Vrti se sve vreme jedna pesma i jedna reklama – happy hour, šta li je. Šofer je svaki put peva sa jednakim oduševljenjem kao da je čuje prvi put nakon sto godina. I nakon dvadeset minuta, ne uspevam da zapamtim tekst, a vozačev glas je i dalje jednako poletan. Osvrne se na trenutak ka meni, klimne glavom kao da odobrava to što ne pevam sa njim, pa nastavi da vozi.

Posmatram svetla iz zgrada okolo i zaista ne razumem zašto se autobus baš toliko sporo kreće i mora li zaista da gmiže od levog do desnog ivičnjaka, pa od desnog do levog, pa od levog do desnog. Radoznalo se naginjem napred i vidim njega, šofera, koji u ruci drži telefon. Priča s nekim. Ne. Peva pesmu u telefon. Prešišava stanicu na kojoj autobus čeka bar dvadesetak ljudi. Je l’ ovaj čovek normalan? Koga sve puštaju danas da vozi. I to autobus.

Vozi ka izlazu iz grada. Kao izraziti racionalista koji jesam konstatujem u svojoj glavi da verovatno mora da vozi zaobilaznim putem do centra. Međutim, kod same table za izlaz, ne skreće ka centru već zaustavlja autobus.

Prilazi sedištu starice koja se smestila naspram mene. Seda pored nje, smeje joj se. Grli je.

– Mama, mama, mama, mama. – šapuće. Žena ga grli  i on počinje da rida – Mama, mama, mama, mama.

A onda ućuti.

Melodija sa radija se utišava, spikerka govori vesti. Jedan korak smo bliži ulasku u Evropsku uniju, nacionalna privreda zahteva dodatne strane investicije kaže ministar, mala matura se zakonom zabranjuje, u saobraćajnoj nesreći preminulo troje, kolaps na putevima širom zemlje usled neočekivanih snežnih padavina, i najnovija vest, šizofreni i suicidalan pacijent naoružan pobegao iz psihijatrijske ustanove i ukrao autobus.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografije: whicdn.com