24 mar Želim da se osećaš kao žena samo sa mnom

Zvono telefona. Odlučno je odbila da otvori oči. Subota je njen dan – dovoljno udaljen od ponedeljka da može da se pretvara da sledeća nedelja i ne postoji. Povukla je prekrivač naviše, prizivajući prestanak zvona. Bezuspešno. Izvukla se iz toplog kreveta, zatvorila vrata za sobom i otišla da pronađe uznemirivača snova. Prepoznala je broj na ekranu. Bezimeni. Prihvatila je poziv, i ne primetivši da stoji bosa na hladnim pločicama.

-Da?

-Zdravo.

Udahnula je. Polako i duboko.

-Nisam te očekivala posle ovoliko vremena.

-Sanjao sam te.

Tužno se osmehnula.

-To je samo san. Do sad sam i ja postala nejasno sećanje, ovo su samo surova podsećanja tvoje podsvesti. Samo sačekaj, izbledeće.

-Sanjao sam tvoj miris.

Zažmurila je. Trudila se da polako diše. Posle svega jasno se sećala samo umora nakon njihovih susreta, onog koji se javljao zbog kontrolisanja svakog pogleda i svake reči.

-Žudiš. Ne brini, svaki put prođe sve brže. Znam.

-Zar je tebe tako brzo prošlo?

-Zavisi šta je za tebe dugo. Meni su to i trenuci kada govorimo o nečemu što nikada nije zaista ni postojalo.

-Nisam znao da si tako grozna kad se probudiš.

-Grozna sam zato što me ti zoveš. Postoje razgovori koji ne bi smeli da budu ni zamišljeni. I to ne zato što bole, već zato što ne vode nigde. I ovaj naš je takav.

-Ja i ne želim da razgovaramo.

-Pa zašto me onda zoveš? – upitala ga je očajnim glasom.

-Da te pitam kada si me poslednji put poželela.

Nije ni primetila da je toliko jako stezala ivicu radne površine da su zglobovi na prstima počeli da gube boju.

-Zar želiš da te želim?

-Ne. Ali mi je potrebno da se osećaš kao žena samo sa mnom.

-To je surovo.

-Ja ne znam za dobro i loše kada se radi o tebi. Zar nisi do sad shvatila? Uostalom, sama si to tražila.
Setila se. Razgovor koji su tako davno vodili da nije mogla ni da oformi sliku u svojim mislima. Pitao ju je šta želi od muškarca. Tiho je ponovila svoj odgovor.

-Da mi se preda u potpunosti. Samo to.

-Setila si se.

-Ti to nikada nisi učinio.

-Grešiš. Jesam. Dao sam ti sve što si od mene htela da primiš. Ti nisi želela više.

-Mi nismo mogli više.

-Tačno je i to. Ali ja ne mogu uzeti natrag ono što sam ti jednom dao.

-Ne možeš živeti polomljen.

-Ne, ne mogu. Zato te i zovem.

-Ovo je samo loš fiks. Dovoljno da se trenutno smiriš, a nedovoljno da poletiš.

-Potrebno mi je da te vidim.

-Neću ti reći ,,neću“. Ni ,,ne želim“. Ali znam da ne mogu.

-Zar si prestala da čezneš za mnom?

-Da.

Prekinula je razgovor. Pogledala je kroz prozor. Potpuno se usredsredila na disanje. Trebalo je samo duboko disati dok ne prestane da boli. Dok se misli ne smire. Ne pitati se zašto, niti kako. Samo disati.

Nije ni znala koliko je dugo stajala kad je začula otvaranje vrata. Uzdahnula je duboko i okrenula se sa osmehom.

-Ustao si?

Budio je osećanja topline i mira. Posebno kada se ovako, sanjiv, teturao prema njoj. Zagrlio ju je dok joj je odgovarao.

-Nisam. Došao sam da te vratim u krevet.

Uronila je u njegov topao zagrljaj i uz osmeh, koji nije stizao do očiju, odgovorila.

-Zavisi? Šta imaš na umu?

Pustila je da se osećaj spokoja širi njenim umom, dok je osećala njegov neujednačen dah na svom ramenu i vrelo telo, koje je još uvek drhtalo. Misli su već polako počele da gube svoj logički sled i odvode je u san.

-Ko je zvao ovako rano?

Nije se trgla. Čak ni otvorila oči.

-Moji. Zaboravili da je subota. Dođi da spavamo.

-Ne mogu sad, gladan sam. Odoh ja, samo ti spavaj.

Okrenula se na drugu stranu.Čula je kako je tiho zatvorio vrata. Polako je otvorila oči. Setila se jednog dodira ruke. Nije mu priznala da ga još uvek sanja na sebi. Kao ni sve one bezuspešne pokušaje traženja uteha na drugoj strani kreveta nakon takvih snova. Zar bi mu bilo lakše da zna da svaki put u sebi ječi njegovo ime? Da je jedini muškarac kojeg nije umela da preboli? Mogla mu je reći da ne razmišlja o njemu, da ga ne prižljekuje. Da je sa njim potisnula i samu sebe. Da je postala emotivno zrela i zasnovala uspešan partnerski odnos.

Uzdahnula je. Ipak je u razgovoru izgovorila jednu istinu.

Želela je da ga vidi. Želela je da još jednom sa njim ćuti. Oboje su se slomili, on kada je naučio šta znači čeznuti, ona kada je priznala sebi da druge želi samo kada u njima pronalazi sećanje na njega.
Odlučno je zatvorila oči.

Brzo je naučila da se može biti usamljen u zagrljaju. Ostalo joj je još samo da nauči kako svoju usamljenost da nazove sreća.

Autorka: Tamara Ljujić

Fotografija: favim.com