-Uzimaš mu. Previše. -On i ne zna. A ja sebe ne mogu davati u komadićima. -Ima pravo da zna. Dozvoli mu da nasluti. Kroz pogled. Ili dodir. Dozvoli mu izbor da te nema uz sebe. -Ne mogu. Kukavica sam. -Ti? Ma, daj. Ne budi smešna. -Postala sam uz njega. -Čekaj, ti...
Zvono telefona. Odlučno je odbila da otvori oči. Subota je njen dan – dovoljno udaljen od ponedeljka da može da se pretvara da sledeća nedelja i ne postoji. Povukla je prekrivač naviše, prizivajući prestanak zvona. Bezuspešno. Izvukla se iz toplog kreveta, zatvorila vrata za sobom...
Kiša je prestala da pada par sati nakon ponoći. Prozori na zgradama, stidljivo otvoreni, propuštali su svež vazduh u nepoznate sobe. Muškarac i žena su sedeli na terasi. Ona je od detinjstva volela da sedi u mraku i sanjari. Nikada se nije plašila mraka. Tišina...
Moj prijatelj pesnik. Potpuno neobična ličnost kojoj mogu da postavim gomilu blago nepovezanih pitanja i da on u njima nađe neki, ako ne moj, a onda svoj smisao. Takav razgovor smo vodili na jednoj ekskurziji u meni i danas nepoznatoj zabiti Srbije. -Zanima me kakva je...
Ušla je u kafić. Zagušljiv vazduh, koji zapravo to i nije bio, već je predstavljao mešavinu dima, oštrih parfema i mirisa kafe, ipak je bio ugodan posle oštrog jesenjeg vetra. Nije stigla ni da pogledom pređe preko mase nepoznatih ljudi, a njegove oči su već...