02 mar Tvoje poslednje putovanje

          Prošao je još jedan dan. Došao je novi. Prošao je još jedan mesec,  ali je opet došao sledeći. Prošla je godina, došla je druga. Kazaljke su okrenule jos jedan krug. Ne vraćaju se unazad.To nije njihova ruta.  Imaju kartu u jednom smeru. Povratka nema. Prave još jedan krug. Nečujno i tiho, poput lopova, odbrojavaju sekunde i minute, a ti lagano opet započinješ svoje dnevno putešestvije.

Prelaziš kilometre i kilometre kroz moje misli. Isprva lagano se ušunjaš, drhtavim korakom dotakneš tlo pod nogama. Kad si siguran da je tvoj put čvrst i stabilan, krećeš laganim korakom ka kapijama moga doma da lomiš zidove mog utočišta – moje tvrđave u kojoj čuvam prošlost. Našu prošlost. Uspomene i sećanja. I razloge zbog kojih  mi nisi više potreban. Kad opet polomiš taj bedem od osećanja, kao i juče, ušunjaš se lagano, neprimetno, poput senke na zidu, prevrćeš po bašti moje prošlosti, diraš uvenule cvetove moje radosti. Krećeš ka vratima, rušiš ih poput najvećeg razbojnika, ulaziš u hodnik od šarenih slika. Ideš redom, odlepljuješ sa zida. Bacaš. Praviš haos. Tu, u mom domu, mom utočištu, mom begu od realnosti i od tebe. Rušiš opet. Pališ i bežiš od vatre, kao i uvek. Ulaziš na prva vrata da se spaseš dima.

Oh, kako se usuđuješ da skrnaviš moje uspomene  koje sam stvorila od razasutih komada naše priče, bez tvoje pomoći, tvog truda i učešća? Beži odatle dok te vatra mržnje i ravnodušnosti nije stigla. Ili ne? Stani malo! Zagledaj se u ono sećanje. Vidiš, eto to tu, tebi ispred nosa? Sećanje na piknik.  Sećaš se kad si mi tad rekao da ovo što imamo ne bi menjao ni za šta na svetu? Da li se sećaš? A sećaš li se mog osmeha kad si rekao da si zbog mene nova osoba? Pa, je l’ ti žao, dragi, kad vidiš kakvu si sreću ugasio? Nadam se da si sad ponosan na sebe, kao što si onda bio ponosan na mene kraj sebe.

 Sad se gubi odatle, ne zadiri više u privatnost moga doma! Sama sam ga izgradila, sama ću ga srušiti ako želim, ali tebi neću da pružim to zadovoljstvo. Osećam težinu i ritam tvog koraka dok trčiš kroz dugi, sada vec spaljen, hodnik slika. Osećam svaki tvoj pokret. Osećam kako sad pokušavaš da spasiš ono malo slika što je ostalo. Ili samo želiš da spasiš sebe u meni, jer se bojiš da ćeš biti zaboravljen? Čujem kako izbezumljeno trčiš. Bat  tvojih koraka  dobuje hodnikom mojih misli. Usporavaš,  umoran od uzaludnih pokušaja da smisliš zašto treba da imaš mesto u mom domu sazdanom od sećanja i slika. Ulaziš u poslednju sobu. Tu je kraj tvoje dnevne putanje. Tu, na istom mestu, i danas završavaš kao i prethodnih dana. Samo, ono što ne znaš je da ti je današnje putovanje ujedno i poslednje. Ne mogu više da priuštim sebi da mi svaki dan rušiš dom, taman kad ga iznova izgradim. Ne dozvoljavam ti više da vršljaš hodnikom slika, mojim sobama uspomena i sećanja. Pre svega, više ne dozvoljavam da se rugaš mojim razlozima zbog kojih te ne želim. Ne želim da ismevaš i ubijaš deo realnosti, deo racionalnosti. Jer, na kraju, to je jedino na šta se mogu osloniti. Razum ti ne dozvoljava više da me svojim smicalicama i igrama vratiš sebi. Šalje te u doživotno izgnanstvo, u crnu rupu prošlosti, odakle nema povratka. Odlazi odavde. Nestani. U mom domu od sećanja više nisi dobrodošao.

Autorka: Gospođica Saveta

Fotografije: weheartit.com