15 jul TALOG U ŠOLjI RAZMIŠLjANjA

Želim. Želim… Da te zaboravim… Pokušavam… Trudim se… Međutim, to mi tako lako ne polazi za rukom. Bolje rečeno, nikako.

Obaveza imam više nego ikada pre. U svakom deliću sekunde najbolje ispunjavam, samo jednu. Onu najtežu. Onu koja možda i nije mnogo teška, ali koja mi ne dozvoljava da ispunjavam druge. I možda baš zbog toga osećam teret lanaca nekakve ogromne težine, koji su me obgrlili svojom opakom „nežnošću“. Nekakvom neopisivo opakom „nežnošću“, koju čak ni ti ne znam da li poseduješ. Inače, obaveza se zove: „Mislim na tebe“. Onako, bez obaveze. Bez predumišljaja, i sa ogromnim talogom u šolji razmišljanja.

Kad bi se samo ta prokleta šolja razbila, ne bih imala razloga za brigu. Ali, ne vredi, do sada se to nikada nije dogodilo. I kao da mi nešto govori, kako se to nikada ni neće moći dogoditi. Pokušavala sam više puta da je ispustim. Ali, njoj se nikada ništa loše ne događa. Kada god bih ispustila neku stvar iz svojih smotanih ruku, ispustila bih sve drugo, osim nje. Nju nikada. Kao da sam je čuvala, čak i protiv svoje volje. Kao da sam brinula o njoj, čak i onda kada to nisam želela.

Kada se pre nekoliko dana dogodio zemljotres u mome srcu, zamislite, jedino je ta šolja ostala čitava. Pre nekoliko dana namerno sam je bacila na zemlju, međutim,  sa njenim životom ništa se loše nije zbilo. Izgleda da joj je, mnogo lepo u mom „prisustvu odsustva“. Viđam je u svim knjigama i to na svakoj strani. Draga moja šoljice, mogla bi neku i da preskočiš. Znaš, ponekad mi je dosadno, uprkos svemu, da te gledam baš svuda. Čak i onde gde te najmanje očekujem. U hrani koju jedem, vodi koju pijem, odeći koju nosim. Svuda te ima. Kada odem na terasu da se odmorim, ti si već na njoj. Razgovaraš sa mnom onim čudnovatim jezikom tišine koji niko bolje od tebe na ovom svetu ne govori. Ali, ni niko lošije ne razume.

Redovno sam tvoj miris u svojim beleškama podvlačila. A dok god bih ga osećala pišući, moje oči bivale su „Vodopad.“ A moje lice „reka“. Ne neka obična, mala reka, nego jedna od najvećih. Moje lice bivalo je kao Dunav koji se izlije, plaveći područja jedne male misli i jednog velikog života. Čitav jedan Dunav u mojim očima. Dunav suza izlivao bi se iz „Vodopada“ pri najmanjem pomenu, samo korena reči tvog imena.

Danima na kojekavim hartijama, koje bi mi došle do ruke, zapisujem samo tvoje ime. To činim, baš na svakavim hartijama. Čak i onim izbledelim i onim iscepanim. Čak i onda kada te hartije ne nosim sa sobom. Imam osećaj kao da one nose mene. Nekako, uvek me pokreću. Uz njih letim, čak i bez krila. Imam samo njih.  Samo njih, i… Ništa više…

 Lažem. Više nemam ni njih. Kada kod bih ispisala najlepeše reči na nekoj zanosnoj hartiji, iznervirala bih se, počeći da ih brišem, gužvanjem. Zato što te reči, nažalost, niko nikada nije umeo da razume. A možda nije ni želeo da ih pročita. Te hartije gužvala sam svom snagom. Gužvala sam ih što više mogu da mi je sada žao što sam to ikada učinila. Jer one… One nisu krive, ni za šta.  Međutim, ja im i dalje radim isto. I to sve, samo zato što stalno mislim, kako si ti ta „prokleta“ hartija. Da, dobro si čuo. Ti si ta „prokleta“ hartija, čiji se život slučajnom krivicom neokrivljenog, uvek završavao u kanti. Da, u kanti za smeće.

Međutim, iako u njoj boraviš sve dok te đubretari ne odnesu na deponiju, ti u romanu mog razmišljanja i dalje zauzimaš, neko posebno mesto. Znaš, ono boldirano mesto. Ti si i dalje moja fusnota čije značenje ne uspevam da odgonetnem. Ne znam zašto sam ikada zapisala tvoje ime, koje je uvek tu. Čak i onda kada ne bi trebalo. Širi se kao zarazan miris u šoljici kafe koju obožavam, ali ipak ne volim da pijem. Ni sama ne znam zbog čega. Možda mi je više dosta svog ovog taloga.

Autorka: Slađana Bušić

Fotografije: pinterest.com