02 sep TALASI

Bacila sam sidro na dno bivstva, lupilo je o prazninu. Odlučila sam da se večeras oprostimo. Opet je počelo da krvari, kao nekada. Nemam više reči, tih slatkih, penušavih melema. Nemam više nijedne brane da zaustavim more kraja. A tako želim. I tako ne mogu. U grudima, mašinerija je zakazala. Zver nemoćno cijuče skrhkana sopstvenom nemoći. Raspadaš se u meni. Miris sveže zemlje, skoro da je osećam pod anesteziranim prstima. Svetlo je previše slabo, pritislo me za krevet. Tvoje oči, u čijim ulicama sam se večnostima gubila, sklopile su veđe zanavek na pučini mojih nadanja. Pređoh dlanovima pomirenosti preko njih, da počivaš u miru. Sklopim oči, da te vidim opet nasmejanog. Bez očiju. Plašim se da ne progledaš, upašću u smrt, i više te neću videti. Više neću moći da se mučim sećanjima, tim večnim susretima, kao slučajnim što nas sruše i više nikad ne budemo isti. Moram otići, tešeći se mišlju da ipak nismo mogli biti, kao što smo to mislili.

Proleće je mirisalo na daljinu, gorku kao kafa. Gorku kao sećanje na ono čega više nema. Javiš se, dok oboje mirišemo na usud, pokreneš točak. Propadanje. I stajali smo dugo, obešeni o ništa. Njihali se na tvojoj neodlučnosti i mojoj brzopletosti. Izgubili pojam o vremenu, dok su se smenjivali generacije, reči. Dok su nas nosili talasi ka praizvoru naših nadanja. Obrasli mahovinom. Zeleni, nesazreli, tvrdi. I svaki tvoj drhtaj, polomi mi dušu. Ciliče kao porcelan na podu od mrtvih reči. I hodam krvareći čitav jedan život, obavljajući ritual, u pokušajima da prevaziđem naše nedostatke. Da nas prevaziđem i izvajam. Od vatre. Od oblaka. Da, od oblaka. Da se preplićemo i plovimo, mešamo i razdiremo. Budemo jedno i mnoštvo.

Opet se batrgam. Oduzimaš mi dah. Stojiš na srcu velikom, poleglom sumnjom. Rečima teškim kao olovo. Gubiš se u nepreglednim daljinama što se zatvaraju u jednu tačku. Pružim dlanove ne bih li ti dotakla lice, nemaš ga. Sad si praznota pod mojim pokušajima za tobom. Nemam daha, ali se trgoh. Iz sna. Iz tebe. Izađem ti ispod veđa pa te gledam. Nešto čitaš i naprežeš lice. Po sredini čela, slova ti izrovala put, vezala se u lance u pokušajima da ti daju na ozbiljnosti. Desna ruka ti položena vodoravno, blago podrhtavajući. Između redova ti iskočim naga. Nasmešiš se i okreneš stranicu. Slova kao alge mi se obmotaju oko nogu, opet si me prevario. Uvek si to činio. Nabubrila sećanja boje puževog mesa. Od tebe samo isprekidane rečenice, uzdasi što sad u meni lupaju o ništa. Preko ljudi, njihovih visokih čela i sudbina koje ne razumeju gledam u horizont od naših dlanova. Opet glasovi. Opet nas čujem. Zapušim uši tobom celim. Opet čujem. Dok lebdim po digresijama, ti živiš poslednjim udasima u meni. Ne vidiš, ali dišeš. Ne vidiš, ali čuješ moje ništa. Peva o samoći. Ustadoh, pružih ruke ka biblioteci. Puklo je. Znala sam. Bio je poslednji. Na stolu je stajao Kapor, ćutao o Uni i Mišelu.

Neko nam je podario večnost, mili.

Miloš Lazarević

Izvor fotografija: pinterest.com