Ne znam koliko puta sam ovog leta rekla kako je život postao brz. Sad shvatim, svaki put bih ga time još više ubrzala. Trebalo je da tražim dugme za slowmotion. Svakog dana kad bi Žmu došao s posla, pa umornim korakom krenuo kroz sobu do mene....
Opet me zovu gradovi, znani i novi. Posvuda su i samo me mame. Vjetar im nosi mirise, a glazba u glavi stvara slike. Srce zakuca brže i u svakom treptaju se gubim u nekim novim kutovima: romantične Venecije, od veselja pijanog Dublina, šarene nedosanjane Barcelone, studene Moskve, otmjenog Pariza, voljenog...
Ti živiš negde duboko u meni, između sna i moje jave Misli na tebe pune mi pluća. Misli na tebe nekad’ me dave Baš kad se prisetim šta znači hrabrost, odmah me podsetiš šta znači strah jer sve što ima krvi i mesa, pred tobom postaje pepeo, prah. Nekad’ si kao anđeo čuvar. Brzo...
Znaš kada te nije strah, da govoriš? Onda kada shvatiš, da te niko ne sluša. Kada sebi samome, objašnjavaš ono, što drugi, u tebi ne razumeju. Ili možda nikada nisu, ni pokušali da otkriju. Govoriš. Kad niko više ne ćuti. Reči ti u nedra zapadnu, i ne znaš kome si ih, izgovorio. Govoriš. Kada nemaš o čemu, da ćutiš. Kad se u prazno, govori...
Dobri pesnici kriju svoje stvari od drugih. "Ma, pišem, ali još uvek je loše'' "U mojim beleškama je uglavnom'' "Pročitaj jednu ako baš moraš'' "Nisam još uvek sredio'' "Nemoj ovu, ova je stara'' "Možda drugi put." Dobre pesnike plaši ništa drugo do sopstvena reč. Oni ne prezaju od bacanja misli u vatru prosipanja svoje torture a zatim gužvanja cepanja i...
Ne bih te ja, ovako, uz sebe stiskala. Da si bio neko, od koga se, tek tako odustaje. A ne bih te, ni pustila. Da sam imala, za šta da te zadržim. Jer ono, čime bih te osvajala, je bilo nečiji tuđi izazov. Jednom daš sve. I imaš više, nego što si ikada imao. Ne plašiš se, da voliš. Ne strepiš. Ne odustaješ, i kada...
Jedini strah mi je, da li ću te zadržati takvog, previše meni sličnog. I neću razumeti, kako je to sve što mi treba, u tebe stalo. Od čega i za koga, si sagrađen, kad me celu obuhvataš? Ni zašto samo volim to što te volim, i dozvoljavam da me voliš. A ne znam kako se to voli. I...
Krenuli smo na put da upoznamo sve(t). Nemamo ništa, nemamo nikog. Dva slepca, ruku pod ruku. Ruka u ruci. Pružaju ruke jedan ka drugom U zagrljaju isprepleteni. I dalje samo dva slepca. Jedan drugog vodi, A ne vidi ni sebe ni svet. Dvoje, sa rubova beskrajnog mraka Traže, da bar malo zavaraju strah Što milo sikće: “Možda...
Ne znam. To je lopov koji te na svakoj reči pljačka. Parazit koji je postao domaćin. I daje ti tek toliko da misliš da si preživeo. Koji te stalno podseća da plaćaš kiriju Sopstvenog neznanja. A ti to ne znaš. Strašno je kad ne znaš. Strašno je kad ne znaš da ne znaš. Strašno...
Danas, ali samo danas, siguran sam da smrt ne miriše na pokošenu travu već zaudara na mleveno meso. Već neko vreme pušim jako loš duvan koji kupujem tudjim novcem. Tri godine živim pored sredovečnog bračnog para koji svake večeri jedno drugom preti nožem i odlaskom. Prošle godine umrla mi je majka od raka pluća uzrokovanog odustajanjem od života. Pre nekoliko dana detetu iz moje ulice kamenom su umalo iskopali oko. Nema prostora za...