Koliko ću još dugo morati da čekam da mi kažeš sve ono što želim da čujem? Kada ćeš i ti poželeti da pobegneš iz ovog grada? Jer, zaista, ovde nema mesta za nas. Odavno. I svaki korak je težak. I svaki pogled je prezriv. Mi tu ne pripadamo. Samo čekam da i sam shvatiš da je vreme za beg. Pa da...
Tužno je kada kiša pada. Kada se naoblači u nečijim mislima. Nikad se ne zna sa tim crnim oblacima. Tužno je kada neko očajnički traži razlog da se nasmeši u toku dana. I kada taj razlog ne pronalazi ni u jednoj osobi. Ni u jednom zraku sunca. Ni u jednom danu. Tužno je nositi sav taj teret. I kada neko ćuti ubeđen da može...
Odmah sam shvatila. Drugačiji si. Smeješ se iskreno. Duhovit si. Slušaš pravu muziku. Skroman si. Ne skrećeš pogled. To više liči na mene. Da se pravim da me ne zanimaš. Zanemari. Ne znaš da sam ja već sve zamislila u svojoj blesavoj glavi. Gde ćemo sutra na kafu. Prekosutra u bioskop. Možemo i na put oko sveta. Šta god želiš. Kada bi samo...
Budim se umorna. Ne znam ni koji je dan. Tišti me pomisao da ti ne postojiš. Da sam te izmislila. I ne pristajem ni na šta drugačije. Ne mogu tako zauvek. Očekujem previše. Šta tačno? Ne znam ni sama. Dovoljno je što sam zarobljena u vrtlogu očekivanja. I već sam razočarana. Pojavi se odnekud. Uveri me da su moje zamisli smešne. I da...
Da li se sećaš? Zvala sam te hiljadu puta na dan. Iako si udaljen samo dva minuta. Gledali smo neki crtani, tada popularan. Skupljali sličice, pravili haos po kući. Jurili biciklima niz ulicu svakog proleća. Krali trešnje od komšije. Makar i one zelene. Nije nam smetalo. Te su bile najslađe. Kao i ceo taj period. Detinjstvo. Ožiljci od "majmunisanja" po drveću. "Ne ljuti se...
Odavno je sve počelo da mi smeta. Tvoj glas, osmeh, pogled, hod. Način na koji započinješ razgovor sa drugima. Sve vezano za tebe. Zašto? Izgubljena sam. U tom pogledu sam se prepoznala. I taj osmeh oduzima mi vreme. Previše mislim na tebe. Nije fer. U mojoj si glavi, a nisi čak ni kupio ulaznicu. Nisi me ni upoznao. A tako si se brzo sklupčao u...
Umorna sam. Od lažnih osmeha. Lažnih pozdrava i lažnih ljudi. Svi su se promenili. Ne volim ovakav svet. Gde su svi isti. Ne prepoznajem ih. Nekad sam im verovala. Kada je sve otišlo dođavola? U šta sada da verujem? Kome? Samo želim da pobegnem. Da promenim frizuru, boju kose, ovu ulicu, ovaj grad. Izvini, Beograde. Nisi ti kriv. Teško mi je da koračam tvojim ulicama. I...
Ponekad odlutam. Dok razmišljam o svim čudima ovog sveta. Kada čujem dobru pesmu na radiju. Tada ne slušam sagovornika. I pravim se da je napisana za mene. I da si je ti napisao. Kako bi to bilo divno! A ja to nikome ne bih rekla. Ni ti. Da imamo tajnu pesmu. Našu. Stvarno bih volela da si pesnik. Da pijemo pivo, jer mrzimo prefinjenost. Kao i...
Danas sam te srela. Hodao si užurbano jednom beogradskom ulicom. Kao nekad. Srećan i uspešan. Znam da si me prepoznao. Uvek sam verovala u tebe. Baš čudno. Iako se nikad nismo upoznali. Osim ako upoznati znači razgovarati pogledima. Prema toj definiciji znamo se oduvek. Iz nekog prošlog života. I sad mi je krivo, kako to obično biva. Čekala sam te sve ovo...
Noć. Mračna soba. Posmatram svetlosne tačke od uličnog saobraćaja na plafonu. Ipak nije baš tako mračno. Pa onda ponovo tama. Razmišljam o tom đavolskom pojmu: vreme. Da li zaista prolazi tako brzo? Ili je do ljudi? Užasava me pomisao da samo od nas zavisi brzina prolaznosti. Od toga da li smo tužni i usamljeni ili pak srećno zaljubljeni. Čini mi se da noćas vreme...