Kad ona umre, iz tvojih će usta duvati zapadni vetar. Grane drveta čeznu za lišćem. Čeznu iako od njihove širine ne vide nijedan deo neba. Pašće kiša, zubi će biti mokri. Mokri i beli poput Uskršnjih jaja. Jednakom brzinom lupaš nogom o pod. Tako nastane...
Sve njegove kompozicije inspirisane su korom banane. Glatki žuti ogrtač nosi lagodnost mlečne čokolade nakon višečasovnog gladovanja. Otpatke lepi po zidovima. Skriva ispod tepiha. Zbog njih je kao dete poželeo da plovi okeanima. Da doprinese podeli koralnih grebena. Ne žudi da se nasuka na mediteranska...
Njegova beonjača guta svu upadljivost braon boje. Takva prodorna belina ne može da se poredi sa aprilskim oblacima. Čak ne može ni da se percipira čulima. Kad je došao, koferi su bili prazni. Vazduh u njima miriše na planinski vetar. Praznina nosi toplotu. Otopi kožu...
U dečakovoj sobi zidovi prokišnjavaju. Omeđeni mrak nosi težinu debelog pokrivača u letnjoj noći. Krv mu je pozelenela od trave. Od progutanih snova čije ostvarenje proživljava samo u filmovima. I retkim romanima. Bori se sa sopstvenim mislima. Kao sa punom bešikom posle četiri sata sna...
On je jedan od onih ljudi koji se, pre nego što otpiju prvi gutljaj, pažljivo zagledaju u penu. Odlažu suštinu kao prljav veš sa stolice. Po dlanovima mu se protežu pokisnuli autoputevi, dok nečije oči ne ispare s asfalta. Putanje bez tačke A i tačke...
Mrak voli tišinu. I tišina voli mrak. To su dva dela istog jedinstva. Njihov spoj je bučniji od dobovanja kapi o minijaturni, plastični kišobran. Toliko ličnog postoji u toj intimi, da kada se zateknem u njihovom domu, osećam se suvišnije nego na košarkaškom terenu. Sakupljam...
Tog jutra sam se probudio pola sata ranije. Svetlo je izbijalo iz tvojih pluća, ukrotilo kapke kao kolena pad s visine. Otišao sam rutinski. Isplanirano poput arhitektonskog nacrta. Prethodne noći, duh ti je oblikovao usne. Pokretale ih moje oči. Tad sam uživao pakujući kofere. Jer...
Jednom ćemo ćutati onako kako ćuti čovek. Nećemo nositi tišinu u džepu kao papirnu maramicu za nepredviđene neprijatnosti. Navlačićemo je preko ošišane kose, ambicioznije nego dečak kostim Spiderman - a za poslednji, predškolski maskenbal. Radujem se izbegnutim dijalozima i neodržanim, potencijalnim, monolozima. Razmišljam o njima...
Pogledao sam gore. Jabuka s najviše grane visila je u mom oku. Sedeo sam u samo sebi prirodnom položaju, osećao da su noge najduže kada ih presavijem toliko da tabanima opipam butinu. Ako se odlomi, ne samo da će mi iskopati oko, već i nepovratno...
Došao sam jer je dolazak bio neizbežan. Prirodniji od jutarnjeg odlaska u toalet. Prtljag nisam poneo, ne treba mnogo vremena kosi da se osunča na mesečini, da od vlasi napravi plimu i oseku kakvu mogu samo noću da prizovem, kada je san apstrakcija, a depresija...