17 avg Putanje po njegovim dlanovima

On je jedan od onih ljudi koji se, pre nego što otpiju prvi gutljaj, pažljivo zagledaju u penu. Odlažu suštinu kao prljav veš sa stolice. Po dlanovima mu se protežu pokisnuli autoputevi, dok nečije oči ne ispare s asfalta. Putanje bez tačke A i tačke B. Drumovi koji nikada nisu osetili lepotu paradoksa. Posledice uspokojenog balansa. Bežao je od daljina. I radovao se kada bi odšetao dovoljno daleko da ubedi stopala kako se nikad nisu kamenila ispod sagorelih kostiju. Na takvim dlanovima, razglednice su naslikane uljem na platnu. Skupocene u apstrakciji koja ne iskaže ništa. Makar ne nešto utešno. Ali svakako žilavo što možeš da permutuješ. Mrzim jesen. Godišnja doba, uopšte. Iako čekam oktobar. Više nego trenutak izlaska na pozornicu. Svaku emociju sam skladištio u pupku, banalizovao je jednom rečenicom, eventualno dvema, nadajući se da je tako dovoljno za roman. Roman bez definisane radnje. Da mu se rasplet odvija duboko ispod slojeva snega. Bezbojan i providan, a ipak uočljiv. Uočljiv poput planinskog vazduha nakon dolaska iz zagađene metropole. Jednom ću zaista otputovati na tu neimenovanu planinu. Onda kada budem siguran da kretanjem ne stvaram tragove po njegovim dlanovima.

Autor: Marko Jović

Fotografija: weheartit.com