07 sep Sneg nad Buenos Ajresom

Njegova beonjača guta svu upadljivost braon boje. Takva prodorna belina ne može da se poredi sa aprilskim oblacima. Čak ne može ni da se percipira čulima. Kad je došao, koferi su bili prazni. Vazduh u njima miriše na planinski vetar. Praznina nosi toplotu. Otopi kožu i podseća kako su me bolela ramena dok sam prvi put goreo na plaži.

Nas dvojica smo otelotvorili poeziju te noći. Mesečina se rasipala po snegu. Šake su krvarile od mraza koji ispunjava čitavo telo. Pluća su se skupljala i širila svakom novom rečju. Razmišljali smo o izvoru čistote. Tolikim intenzitetom, da smo zaboravili koliko nam se pila topla čokolada. Veoma tužno. Jer upravo to je oblik duboke sitnice. Uzvišene banalnosti što upakuje beskraj u karton. Ti si svega bio potpuno svestan. Ja osećaj za detalje čuvam samo za fikciju. Iduće noći, tupo se obesio polumesec. Kovrdže mu se prostiru po nebu. Podsećaju na mak. Tamne i savršeno uočljive. Ne pošto imam izoštren vid. Želeo sam da ih vidim. Onom jačinom kojom sam kao dete hteo da postanem policajac. Poklonio si mi prazninu iz džepa. Tom prazninom sam se hranio narednih godinu dana. Ona se ne vari. Stoji u dušniku kao nesažvakani komad mesa. Nikad dovoljno konkretizovana i večito varijabilna.

Autor: Marko Jović

Fotografija: en.mercopress.com