Kišni dani se umrtvljeno nižu i prolaze pored mene Ja stojim po strani Sasvim nezavistan Čekam da se uloge podele Da mene niko ne izabere Jer ne želim da budem od koristi po ovakvom vremenu. Hoću da ležim u svojoj sobi I da polako nestajem Uz kafu i knjige Ili uz gitaru Dok napolju kiša pruža Potpuni ugođaj. Novembar...
Proveo je prethodnih nekoliko sati u društvu prijatelja (neke od njih je tako oslovljavao, iako je to prejaka reč za njihov površan odnos). Odlučio je da veče nastavi sam u baru, u blizini stana u koji nikad nije svratio. Posmatrao je prostor i ljude oko sebe,...
Crkvena zvona odjekuju U rano nedeljno jutro Soba koja me poseduje Još uvek smrdi Na sinoćne pijane osmehe I tračak nade u bolje sutra. Sinoć su jedna bivša deca Ispijali pića za rastanak Pomalo je tužno to je valjda ono Kad život zove Jedna bivša deca Koja se znaju dugo Ostaju osuđeni Na večno lutanje I traženje svog mesta U ovom...
„Hand“, rekao je staloženo, položivši karte na sto. Još jednu partiju remija zatvorio je džokerom. Sada je sav ulog na stolu pripao njemu; sve do poslednje zgužvane novčanice. Osmehnuo se, prošao prstima kroz nauljane crne vlasi, pa uputio značajan pogled gospodinu do mene. „Imate li...
Pa šta ako se nešto bitno dešava i ako je pun grad, ja ne želim te gužve, puno bezličnih lica i providnih pogleda. Ja ne želim da peglam majicu i da je sparim uz suknjicu; ne želim da imam mrtvu frizuru i da mi je...
Jutros smo zaboravili sve osim doručka Prskanih jabuka, vilinog konjica i lavande Nekih ruku nežnih, za nas posle gladi Za druge, nakon ispijanja prezira Koji je ništa manje nego kiša Jednog trena koji je umro po rođenju. Citiramo Rilkea, razmazanog ruža Mi oduvek pusti, ulice oduvek natopljene Prekrečeni grafiti malih sanjara Bestidno uvučeni u...
Gde sam ja to? Prostorija je pretopla. Vazduh može da se grize. Previše je ljudi. Zapravo, ja želim nekoga da ugrizem. Ne znam odakle mi ova potreba. Nikad nisam osećala ovaj bol. Nije to ni bol. To je gušenje. Udišem tuđa lica. Žvaćem tuđe poglede...
Smijeh. Predivan i čist kao dječje promatranje okicama anđela bez granica u zgrušan - prljav svijet pun sivila i s izgubljenim, ne samo smislom, već s grdosijama bezosjećajnosti, a još gore - pod okovima najtežih lanaca zvanih strah...
Dolaziš do mene. I znam, opet ćeš da me pitaš zašto ćutim. I kad ne odgovorim na stoti put postavljeno pitanje, znam, zaćutaćeš i ti. I upravo tad ja osetim svu bol koju osetim uvek dok stojimo, ćutimo i gledamo se. Svaki put. Ali mi...