Ne dam te

Gde sam ja to? Prostorija je pretopla. Vazduh može da se grize. Previše je ljudi. Zapravo, ja želim nekoga da ugrizem. Ne znam odakle mi ova potreba. Nikad nisam osećala ovaj bol. Nije to ni bol. To je gušenje. Udišem tuđa lica. Žvaćem tuđe poglede i pitanja. Upijam tuđe probleme i potrebe. Vrišti mi se, a ne mogu.
Pristojnost. Ljudi očekuju od vas da budete ljubazni, fini, nasmejani. Tihi kada treba, a govorljivi kada njih nešto interesuje.
Pravila. Ljudi imaju svoje zahteve. Žele da budete tu kad im je teško, kao da ste vi ti koji su ih povredili, pa morate platiti kaznu višečasovnim slušanjem. Slaganjem iz negativnog u loše, iz lošeg u užas.
Gde sam ja, zaboga?! Kakva je ovo prostorija prepuna tela? Nemoguće. Kao da su oko mene sva lica koja sam ikada poznavala. Sjatila se moja prošlost da me preispita. Možda da pokuša da me dokrajči. Sastala se sa mojom najgorom budućnošću koja želi da me uplaši. Možda da me probudi. Koga je briga! Vrišti mi se, a ne mogu. Ko kaže da ne mogu?! Slušajte me lica bez duša. Uz krik bežim kroz masu koja me posmatra. Oči su im veće nego ikada. To je masa koja je pristojna, koja ima pravila, norme i maske. Beskrajno je duga, ali bežim i bacam u bezdan sve njihove šapate. Neka idu bez traga!
Otvaram bela vrata kao jedini spas. Čujem snažan tresak zatvaranja i brzo okrećem ključ. Dišem prepuna straha. Tresem se od nemoći. Trljam znojave ruke i umirujem usplahireno telo. Govorim sebi da je gotovo. Taj užas pomahnitalih života je iza mene. Ne mogu više. Kreću mi suze i znam da treba da izbacim sve iz sebe. Gledam praznu sobu staklenim pogledom bez života. Kako sam sebe dovela do ruba? Mislila sam da sam optimista, da volim život i ljude. Verovala sam da mogu da preživim sve loše ako se nasmejem. Nadala sam se da će me drugi usrećiti ako ja usrećim njih. Osmesi su se samo smanjivali, brisali. Gde sam pogrešila? Trudim se da ne mislim. Razboleću se od ovolikog stresa. Ma, zar je i to bitno kad sam toliko uništena iznutra. Želim da utišam svet, svoje misli, pokrete i izdahe. Uspevam. Prvi put u životu u nečemu uspevam.

ne-dam-te1-blacksheep.rs

,,Otvori!!!”
Čujem ih iznenada. Srce mi se ledi od pomisli da upadnu unutra.
Čujem majku: ,,Ne izmišljaj! Čuješ li? Nećeš pobeći od obaveza. Šta ti misliš – da će se fakultet završiti sam od sebe?”
Čujem oca: ,,Balavica! Toliki potencijal ima, a ništa ne radi! Tebi baš uvek neko mora nešto da zada da bi ti to uradila, je l’ da? Ništa ambicije! Samo se izmotavaš.”
Čujem drugaricu: ,,Budi realna! Ništa nećeš postići time.”
Čujem drugu: ,,Poznajem ja tebe dobro. Svi misle da si fina, ali si sada konačno pokazala svoje pravo lice.”
Čujem bivšeg: ,,Glupačo, zar misliš da ti je neko kriv za ovo? Sama si kriva za sve!”
Čujem drugog: ,,Malac, nemoj da glumiš. Šta će reći svi ovi ljudi kad vide kako se ponašaš?”
Čujem muža: ,,Ti to bežiš od svojih dužnosti, to pokušavaš, zar ne? Misliš da je meni lako da svakog dana naporno radim, zarađujem za porodicu? Ona bi, gospođica, sve da ostavi i uživa sama. E, pa, ne može!” Čekajte, ali od kada ja imam muža?!
Čujem svoju decu: ,,Mama, gladni smo! Sima se upiškio! Gde si stavila tablet? Dosadno nam je! Mama, moraš da nam pomogneš. Mama, pa to ti je posao!” Ja nemam decu! Ne razumem. Čiji su ovo glasovi?
Čujem poznanike: ,,Zar ti misliš da ostaviš sve, čak i posao? Znaš li ti koliko je danas teško naći posao? Budi srećna što imaš i tu bednu platu. Kriza je. Niko nema novca, a ti bacaš u vodu i ono malo što si postigla. Svašta!”
Ne osećam tlo pod nogama. Posle moje tišine od nekoliko sekundi, ovo je mučenje. Glasovi prestaju i ja dobijam odgovor na svoje pitanje. Pogrešila sam što sam ih slušala. Svi ovi ubodi od izjava su postale moje misli. Dozvolila sam drugima da mi uđu u um i da me ubede u ono što oni vide kao istinu.
Sada konačno znam gde sam – u svojoj glavi. U svojoj sopstvenoj zbrci misli. U svojim najvećim strahovima o robovanju drugima. Ono čega sam se najviše plašila je postala moja stvarnost. Postala sam rob tuđih uverenja, strahova i ograničenja. Prizivam spasonosnu tišinu. Osećam svoje grudi kako se podižu i spuštaju u savršenom miru. Postajem svesna svog disanja. Čujem samo svoje srce. Um pokušava da mi vrati lica straha, ali ja sam jača. Tiho kažem sebi: ,,Sada kada sam te konačno našla – ne dam te! Ne dam te ni za šta na svetu. Ti si mi najbitnija. Tvoj osmeh i mir.” Osećam prijatan ukus u ustima. Vazduh teče kroz mene lako, lepršavo. Jedina potreba koju sada osećam je želja da pevam. Smejem se. Otvaram oči lagano kao da dolazim sa drugog sveta. U svojoj sam sobi, nema strašne budućnosti. Grli me olakšanje. Mogu da ostvarim sve što poželim. Imam ceo život pred sobom i samo svoju intuiciju. Uzimam ogledalo i u njemu vidim svog spasioca.
I žurim, a ne znam kuda. Žurim iz sobe da zagrlim svoju porodicu, jer su još tu i vole me. Trčim kroz ceo kraj samo da me obuhvati njegov osmeh. Trčim mu, jer nije ni nalik nikome iz one mase. Vrištim, sada od sreće i zovem svoje prijatelje. Zovem ih, jer me puštaju da budem ono ko jesam. Smejem se i pevam, skačem, postajem. Tada shvatam da je oko mene opet mnogo lica koja stvaraju pravu buku. Međutim, ovog puta je to buka života. Predivnog života koji je čekao samo da se ja probudim. I dišem srcem. I dišem srećom.

Autorka: Dajana Mitrović

Fotografija: weheartit.com

1 Komentar