Pisma odveć ne pristižu na moju adresu. Ni od kucanja zapravo nema mnogo vajde. Od trenutka kada se ladolež razvio kroz grudi i obojio sve u plavo. Fali mi tvoje ružičasto mastilo. Zašto ne pišeš? Zar nemaš baš ništa da mi kažeš? Zar sam...
Nikada nisam našla reči dovoljno teške da ponesu opaku sudbinu sveta na svojoj grbači. I prelome kičmu najveće gusenice koja se bezbrižno održava na malom listu. I polome hrbat najređe knjige što se sama još malo piše. Sve su delovale sitne, kao da metak silom guraš u preusku cev patrljkom prsta, kao da umišljaš da postoji gustina kojom...
Mogla sam da otplivam u slivnik (sa trpeze san jadan i mutav), ali nisam, ali nisam. A ti nikad spoznao nisi da u naručju ti je plakala mongolska princeza. Kao zrnevlje pocrnelog žita i mrvice suvog hleba, sa balkona i mene iz čaršafa istresi. Uzdignu li se ponovo Tatari, vide li bisere sred trulog žita? Lažeš - jesi! Autorka: Emilija Deljanin Fotografija: weheartit.com ...
Apprivoise moi, nosim ti u prstima cveće. U ušima suze, mesec razapet na raskršću lutanja. Ja, plavi čuperak, oplakujem Antića. Ja, kamen iz reke a s poljupcem neba, nosim ti u prsima kalem. Apprivoise moi, voćnjake ti stopama ljubim i kajsije zrele ostavljam kao mrvice, kao putokaze. Došla sam da uspavam noć, da preskočim most od Glasinčaninovih karata za poker i preferans. Došla sam...
Ne sluteći grlila sam Jun. I mlade nezrele smokve i mladu nezrelu sebe. I tebe. Grlila sam bašte i gerbere, voćnjake, šljivike dužine travnatih mora, ali rakiju bih odbila i mušmule. Grlila sam sok slatkih reči iz zimskog bureta, grlila dete i staricu, moje prijatelje iz večernjih šetnji. I tebe. I uvek bi zamirisalo novo, nedirnuto, jutro i ćutanje starog telefona, žicu razvučem sve do...
Veruješ u neku sopstvenu karmu, a ja u neku svoju anarhiju. Bića sa drugih planeta su sveprisutna. Veruješ u prostranstva i svemire, kažeš da veruješ u mene. Oh dragi, ja sam ničija religija, tek ruševina hrama. Verujem u dva nagona sudbinokrojača, iz dana u dan u njih se uplićem. Kažeš: "Verujem u ljubav." "Verujem u nas!" Šah-mat. Dok se slika ne zamuti. Zaista verujem, celim srcem ove...
Ovo su reči za umorne. Ovo su stene od magle. Ovo je zemlja od noći i milja, san za jagnje, čežnja za usne, smeh siročeta i plač nerodilja. Ovo su reči što noćas pišem, i sinoć isto, i sutra veče, neko mi, mislim, jedanput reče da ima negde u mraku reka, da svet se...
Volim čoveka sa tri imena. Prvo ga volim ranim jutrom. Uz prvu kafu, drhtave prste sanjara i grešnika. U srktajima bogohulnika, volim ga srcem bludnika, i srcem uplašene lasice, devojčice koja još ništa o životu ne zna. Volim dok strepim i njegove uz svoje strahove lepim, volim u minutima koji prevrću svet i svest. Volim kad nosim u sebi tajnu...
Neka ostane epitaf Da sam jedne noći volela Morizu i Nitisa I da su prsti Hodili kao četkice, Hladni. Neka napišu Da sam sanjala Pariski sneg i Da je psiha bila Devojka u beloj haljini, Noseći moju ogrlicu. Neka ostane epitaf, Smrtno me ranili Morizo i Nitis, Ko mladu ženu, Nije stigla ni Da se napuderiše. Autorka: Emilija Deljanin Fotografija: weheartit.com ...
-Hoćete li meda u čaj? -Da, molim. Pogledom ju je tražio u kuhinji izvirujući iz velike pohabane fotelje. Smeškala se onako za sebe dok je pristavljala čaj. -I šta kažete, čime se Vi bavite? Uzeo je jedan keks sa stola. -Ja sam Vam, draga gospo, profesionalni hodač po rupama. -Hodač po...