Nikada nisam našla reči dovoljno teške da ponesu opaku sudbinu sveta na svojoj grbači. I prelome kičmu najveće gusenice koja se bezbrižno održava na malom listu. I polome hrbat najređe knjige što se sama još malo piše. Sve su delovale sitne, kao da metak silom guraš u preusku cev patrljkom prsta, kao da umišljaš da postoji gustina kojom...

Mogla sam da otplivam u slivnik (sa trpeze san jadan i mutav), ali nisam, ali nisam. A ti nikad spoznao  nisi da u naručju  ti je plakala mongolska princeza. Kao zrnevlje  pocrnelog žita i mrvice suvog hleba, sa balkona i mene iz čaršafa istresi. Uzdignu li se ponovo Tatari, vide li bisere sred trulog žita? Lažeš - jesi! Autorka: Emilija Deljanin Fotografija: weheartit.com ...

Apprivoise moi, nosim ti u prstima cveće. U ušima suze, mesec razapet na raskršću lutanja. Ja, plavi čuperak, oplakujem Antića. Ja, kamen iz reke a s poljupcem neba, nosim ti u prsima kalem.   Apprivoise moi, voćnjake ti stopama ljubim i kajsije zrele ostavljam kao mrvice, kao putokaze. Došla sam da  uspavam noć, da preskočim most od Glasinčaninovih karata za poker i preferans. Došla sam...

Ne sluteći grlila sam Jun. I mlade nezrele smokve i mladu nezrelu sebe. I tebe. Grlila sam bašte i gerbere, voćnjake, šljivike dužine travnatih mora, ali rakiju bih odbila i mušmule. Grlila sam sok slatkih reči iz zimskog bureta, grlila dete i staricu, moje prijatelje iz večernjih šetnji. I tebe. I uvek bi zamirisalo novo, nedirnuto, jutro i ćutanje starog telefona, žicu razvučem sve  do...

Veruješ u neku sopstvenu karmu, a ja u neku svoju anarhiju. Bića sa drugih planeta su sveprisutna. Veruješ u prostranstva i svemire, kažeš da veruješ u mene. Oh dragi, ja sam ničija religija, tek ruševina hrama. Verujem u dva nagona sudbinokrojača, iz dana u dan u njih se uplićem. Kažeš: "Verujem u ljubav." "Verujem u nas!" Šah-mat. Dok se slika ne zamuti. Zaista verujem, celim srcem ove...

Ovo su reči za umorne. Ovo su stene od magle. Ovo je zemlja od noći i milja, san za jagnje, čežnja za usne, smeh siročeta i plač nerodilja. Ovo su reči što noćas pišem, i sinoć isto, i sutra veče, neko mi, mislim, jedanput reče da ima negde u mraku reka, da svet se...

Volim čoveka sa tri imena. Prvo ga volim ranim jutrom. Uz prvu kafu, drhtave prste sanjara i grešnika. U srktajima bogohulnika, volim ga srcem bludnika, i srcem uplašene lasice, devojčice koja još ništa o životu ne zna. Volim dok strepim i njegove uz svoje strahove lepim, volim u minutima koji prevrću svet i svest. Volim kad nosim u sebi tajnu...

Neka ostane epitaf Da sam jedne noći volela Morizu i Nitisa I da su prsti Hodili kao četkice, Hladni. Neka napišu Da sam sanjala Pariski sneg i Da je psiha bila Devojka u beloj haljini, Noseći moju ogrlicu. Neka ostane epitaf, Smrtno me ranili Morizo i Nitis, Ko mladu ženu, Nije stigla ni Da se napuderiše. Autorka: Emilija Deljanin Fotografija: weheartit.com ...

-Hoćete li meda u čaj? -Da, molim. Pogledom ju je tražio u kuhinji izvirujući iz velike pohabane fotelje. Smeškala se onako za sebe dok je pristavljala čaj. -I šta kažete, čime se Vi bavite? Uzeo je jedan keks sa stola. -Ja sam Vam, draga gospo, profesionalni hodač po rupama. -Hodač po...

Usni sanak o meni. Usni kako plešem, Razvratna i naga, Po dirkama tvojih Rasejanih godina. Kako zidove oblačim U plavetno ruho Vetrovitih boli I nemirom crtam Po oknima reči. Usni me kako U čas neveseli Zadirkujem sate Pokretima žudnje. I kako moje Umrtvljene laste Presecaju tminu Sjajem blaženstva budna. Provuci me, Iznemoglu, lednu, Kroz svoj perjani Hvatač za snove. Pusti da budem zvezda Tvoga magnovenja I tvoja tužna Krvava Venera. Ja...