Dovoljno blizu, sediš pored mene, da čujem kako dišeš i dovoljno blizu da vidim kako isparavaš. Ne, to nije zbog dima tvoje, već sedme, cigarete: Zaista se pretvaraš u oblak isparenja. Nestaješ. Još mogu da oslušnem tvoje udisaje i izdisaje, ali i oni ubrzo iščezavaju. Kako i ne bi, kada smo i mi sami prestali da postojimo negde oko 31. decembra, mada,...
grad se skupio u suvenirsku kuglu pada sneg i ulice su prazne dim koji se izvija iznad kuća nestaje u sumaglici jedini je obris ljudske strepnje dimničari sede na ravnom krovu posmatraju tremor ptica iznad uličnih svetiljki nedostižni pogledu posmatraju bleda lica u prozorima pernata čežnja zna negde cvetaju južni kedrovi širi se miris jasmina u večno tuđem retrovizoru nestaju...
Prazan je stan, A ja sam puna dima, Kanta opušaka; Nebo se preliva od kiše, Ruke se grče na pomišljaj žileta; Zarđala krv neposlušno protiče Dok dugo, belo, belih očiju U besvest gledam. Prazne su poruke, Ne šaljem ti već odavno ništa. Mašem ti mislima sa autobuske stanice Koja između podneva i večeri postaje ogromna piksla. Ne...
- Videćete vi, kad mene više ne bude! Tek tad ćete shvatiti ko sam ja! Al' biće kasno – govorila je dok su joj oči sevale od besa. Već je petnaesta godina otkako su utihnule sve njene pretnje. Deo proročanstva joj se ispunio – više...
Sanjam kako sjedim u jednom kafiću blizu Miljacke, par sati iza ponoći, dok tihi glas negdje u mraku na gitari svira obradu jedne EKV stvari. Mogao bih se zakleti da je to bila Anestezija. Ta scena imala je u sebi nešto sablasno, pobjeglo iz mjesta...
Nedeljom sam teška od knedli koje već tri godine unazad gutam. Nedeljom čekam. Svi dani su moje stanice - ni od odlazni ni dolazni peroni. Nedeljom mi život skupo naplaćuje stajanje u mesto. A ja još kupujem reči zbog kojih će biti bolje. Neke izgovorim....
Da li me se plašiš mrtve Među glasnim otkucajima izobličenih sata Kad krik mrak ojede Slutnjom poskočilom pred očima. Da li To što kreće Jesu tvoje ruke U moj stomak uvučene U zanosu slaganja mojih iznutrica Krvave A ne ukaljane. Da li čuješ Skriven, sklupčen, Bez ivica, Tela tupa, Koliko se bojiš Kad zaplače, Beskrajno zakuka, Tu u sobi Bergmanova Agnes. Znaš da je svet Rasečen,...
Krljam, kašljem, jedva dišem ali ne posustajem, pljuga je tu. Pušim kao da mi nije ništa, kao da sam, kao da sam "zdrava". Pri svakom dimu grlo me još više grebe, krajnje logično, svesna sam ja toga. Naizmenično pijem vreli šerbet i kafu uz cigaretu...