11 mar 5 prašnjavih sati sedenja

Nedeljom sam teška od knedli koje već tri godine unazad gutam. Nedeljom čekam. Svi dani su moje stanice – ni od odlazni ni dolazni peroni. Nedeljom mi život skupo naplaćuje stajanje u mesto. A ja još kupujem reči zbog kojih će biti bolje. Neke izgovorim. Neke štekam. Postoje tišine. Ti ih stvaraš, ja ih uzaludno razbijam.

Nedeljom…

Nedeljom te volim. Plačem. Nedeljom se katkad pravim i luda. Pozovem te. Navratiš. Ostaneš na par sati.

5 prašnjavih sati sedenja. Paučine i dima u ustima. Ipak razmak između naših tela. Trne mi reč pod zubima. Prišla bih ti. Ali i tad je nedelja.

Nedelja koja, znam, neće preko noći nigde. Dan iz kog ne mogu. Lični kalendar. Ista želja, jednaka godina. Još uvek neutešna ja. Nikad vraćen ti. Odsustvo koje me prati u svakom prisustvu. Prisustvo zbog kojeg u mestu lutam.

Nedeljom punim piksle. Perem tepihe. Nedeljom punim pluća nedostajanjem. Zaklinjem se… Neću to više sebi da radim. Nedeljom povlačim sve reči…

Znam kad ću ti reći da te volim. Nikad nisam ni prestala.

Ostaću sama.

To kažu tvoja ćutanja.

A ja se sa vrha svakog mraka, ipak, svetlosti okrenem; prevazilazim nedelje samo da bih još jednom tebi pošla.

Neću te stići.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com