13 sep SAMO MAMA

– Videćete vi, kad mene više ne bude! Tek tad ćete shvatiti ko sam ja! Al’ biće kasno – govorila je dok su joj oči sevale od besa. Već je petnaesta godina otkako su utihnule sve njene pretnje. Deo proročanstva joj se ispunio – više je nema – a nastavak još uvek čekam, nemajući pojma ko je bila ta žena iz čujeg sam se tela ispilila u ovaj život. Zašto stižemo na ovaj svet kroz tuđa tela? Sigurna sam da bi se i ona isto to zapitala, jer volela je da pita, iako su joj odgovori retko dolazili. Mora biti da je ljubopitljivost nasledna. U danima boljeg raspoloženja, znala bi da stane u prozorsko okno balkonskih vrata i da se čudi tom svetu izvan kuhinje. – Vidi ovu što vergla bicikl! Kad razmisliš, baš je to smešno! Sediš tako, vrtiš nogama pedale, a krećeš se. Da mi je znati ko je to izmislio! U nedostatku bolje zabave, žena na biciklu za nju je bila urnebesan prizor. Još ako je mini  bicikl – sve bi postajalo nesrazmerno smešnije. Pogledom s terase mogla je da prostreli i tu ženu, i da joj probuši obe gume odjednom, da je samo htela – toliko joj je prodoran pogled bio. – Vidim kao avijatičar! – hvalila se još jednom od svojih sposobnosti koju nikada nije upotrebila.

Iako je već odavno nema, ponekad mi se javi iz mene same. Samo otvorim usta, a ona izađe  – kao da nikada nije ni odlazila! Jezivo, kako se sve okreće i ponavlja. Prvo sam ja izašla iz nje, a godinama kasnije, ona iz mene. Obe nepozvane.

– Ti si deo mene! – govorila je. – Ne znaš ti šta je to. Razumećeš kad budeš imala svoje. Tek tada, ne pre!

Toliko obećanog razumevanja koje nikako da dođe. Ko je bila ta žena čiji sam preživeli deo?  

Volela je sve vrste jabuka i čokoladne kekse izuzev napolitanki. Volela je da izgleda dobro, ali je u kući nosila najotrcaniju garderobu: haljinu preko farmerica i štrikane čarape sa poderotinama na peti. Volela je da vozi bicikl. Volela je ljubavne romane koji se zaboravljaju odmah posle čitanja, pa je iznova mogla da se zanima jednim te istim štivom. Većinu filmova koje bismo zajedno gledale je prespavala, jer nijedan nije bio Prohujalo s vihorom. Volela je muziku čije reči može da razume i nije imala gde da je sluša. Volela je da mi krade nakit, pogotovo komade za koje bi se reklo da joj uopšte ne priliče – oglice od lobanja, rogova i perja – ali su se, nekim čudom, pokazale baš prikladnim uz njene poslovne kostime. – Sviđa mi se tvoj stil – govorila je da opravda krađu. Srećna kad je doterana i srećna za spoljni svet…

Plakala je retko: kad je Tito umro; kad su joj roditelji proterani iz kuće u kojoj je odrasla; kad joj je brat slomio nogu i oženio se; kad sam maturirala; jednom, na svojoj samrtnoj postelji.

– Najteže mi je sad što ne mogu ni da vam skuvam, ni da vam operem… Najteže mi je što ste sad tako prepušteni sami sebi… Ništa drugo! – ridala je neutešno. Zgranuta, nisam znala šta da joj kažem. – To je poslednje o čemu treba da brineš. Znaš da umem da kuvam – rekla sam i zvučalo je glupo. Zvučalo je kao: – Opusti se, možemo mi bez tebe!

– Ništa sad ne mogu da vam pružim! Baš ništa! – govorila je beznadežno i bio je to naš poslednji razgovor.

Izgubila je svrhu, moć govora, sevanje iz očiju, život. Tek tako!

Pozajmila sam joj nakit za sahranu. Kad sam slomljena došla kući s groblja, čudila sam se što je nema, da joj ispričam kako je prošao sprovod: ko je sve bio, ko je najglasnije kukao, koliko je cveća dobila, šta je sveštenik biflao i za koliko novca, kako je lepa u čituljama… Sve bih joj do detalja ispričala, uz kafu i kekse – ali nije je više bilo. Dugo mi je trebalo da to shvatim. Što je duže nema, čini mi se da sve manje znam ko je zapravo bila ta žena.

– Jedino se ona gojna rodila, a poslije nije bila! Drugo, pa žensko! A nek’ je zdrava i prava, šta ćeš. Snijeg bio do koljena kad sam je rodila.

– Januar.

– Ma, kakav januar, januara smo je prijavili – nije se moglo prije! Neđe u novembru ti se rodila mater.

Još jedan dokaz koliko o njoj nisam znala stigao je od žene kroz koju je ona dospela u ovaj svet.

– Čekaj, hoćeš da kažeš da je celog života čitala pogrešan horoskop? Nečuveno!

– Snijeg bio tol’ki, ne moreš nikud, a kamoli prijaviti dijete! I podmladismo je za godinu tako… Za žensko je vazda bolje ako je mlađe.

Neke ostanu zauvek mlade…

– Brzo je otišla od kuće. ‘Oće na te škole, ‘oće za sestrom. ‘Ajde, velim! Traži svoju sreću. A drukčije bi sve bilo da je ostala. Drukčije, drukčije… Tamo je počela pušiti, pa se zaposlila u onoj fabrici s žutijem gasovima. Nadisala se otrova i – ode, jadna joj majka!

Ma kakvo pušenje – pouzdano znam da je s tim prestala čim sam se ja dočepala kutije,  pregrizla jednu cigaretu i progutala filter. Tek što sam bila prohodala! Pedijatri su je uzalud smirivali i ubeđivali da ta moja proždrljivost neće ostaviti posledice na moje zdravlje – morala je sama da se uveri. Zato onu poslednju oproštajnu cigaretu nije jednostavno popušila, nego je sažvakala i progutala filter. – Kako sam drugačije mogla da znam šta se dešava u tvom organizmu? – objasnila mi je godinama kasnije. Razumljivo, bila sam suviše mala da znam šta je dozvoljeno pojesti, a kamoli da opisujem simptome i pričam sa lekarima. – Sve sam morala ja umesto tebe! Odrekla se cigareta zauvek. Kad je umrla, izduvanila sam sve ono što ona nije stigla. Mora biti da su i poroci nasledni? Barem koliko i nepoverenje prema horoskopu, pa neka je i majanski.

– Kako je to smešno! Uvučeš dim, pa ga onda izduvaš. Kao, u tome ima nekog užitka? Da mi je znati ko je to izmislio!

Reklo bi se da su je fascinirali pronalazači, ali nije znala nijednog – baš kao što ni ja nju ne znam i pitam se o njoj. Znam da nije umrla od dima. Niti od davljenja hranom, od čega je strahovala i celog života jela je krajnje obazrivo, uverena da je davljenje hranom vrsta nasledne bolesti koja je prilično zastupljena u njenoj familiji. Verovala je i u crne mačke, ali je znala kako da neutrališe njihovo dejstvo: triput pljuneš, pa triput skočiš na jednoj nozi – ali nikad pred puno sveta! Verovala je u zle veštice koje su proterane iz bajki dospele da budu svekrve u običnim životima. Verovala je u izlivanje strave, travare i čajeve, prosjačke kletve, isprepletene konce i pokvarena jaja. U svašta bi poverovala, ali u dobru sreću teško. Bila je više nego saosećajna. Kada je nastupilo pravo evropsko pomračenje Sunca, zakukala je: – Jadno Sunce, kroz šta sad ono prolazi! Toliko iskrenu i gustu tugu nikada nisam videla, kao u njenom glasu tada.

Umela je s biljem, sve dok ne krene da cveta – tad bi je gušili mirisi i hvatale nesvestice. Bila je ponosna na svoju gorostasnu difenbahiju i potresala se kad god bi joj primetila suze na lišću. – Zašto plače, da mi je znati! Nije podnosila divljenja ni hvalospeve za svoj vrt – jer sve te pohvale samo su upakovani urok, od toga se biljke suše i venu! – Kucni u drvo i ćuti! Ne govori kako mi je lepo cveće! Samo ljubomora može da progovori tako! Nije podnosila hvalospeve ni u kuhinji. – Lep ručak? Svašta, kako ručak može da bude lep? Pa, nije to slika! Ručak može da bude dobar, ali lep ručak – ne ide! Kada joj se neko obrati sa gospođo, smatrala je to za najveću uvredu. – Gospođo, ručak je izvrstan! – Je l’ ovaj mene podjebava? – pitala bi se kad bi drski gost otišao. – Šta je loše u ‘gospođo’? Pa, udata si! – čudila sam se. – Ma nema to veze sa udajom… Gospođa je žena koja ne radi ništa! – objasnila je. Onda je demonstrativno pokupila tanjire sa stola i zaputila se da opere sudove, kao dokaz svojoj tvrdnji da ona, sve i da hoće, ne može biti gospođa. Jer: – Neka ‘gospođa’ sad bi digla sve četiri u vis, ali ja – ne! Zaista, njenim poslovima nije bilo kraja. – Presipaš iz šerpe u tanjir, iz tanjira u kašiku, pa iz kašike u usta… Baš je to smešno! Da mi je znati ko je to izmislio – da čovek tako jede! Onda peri sudove, pa opet prljavi. Peri – briši! Svaki dan tako, a nikad se ne vidi da si nešto uradila. Kako skuvaš – pojede se. Kako opereš – opet prljavo! Stalno radiš, a ništa ne ostaje. E, da mi je znati ko je izmislio te ženske poslove!

Tako mi svih velikih otkrića do kojih se došlo pukom greškom, retko kad sam umela da joj odgovorim. A ona je vodila svoje ženske poslove, bez obzira na podsmešljivi eho svih tih retorskih pitanja. Neradnim danima je bila naročito hitra. – Ruuučak! – dozivala je tačno u podne, a mi smo negodovali: – Već? Pa, tek što smo doručkovali! – Ko vam je kriv što kasno ustajete. Kod mene je sad vreme ručku! Da završim s tim, pa da i ja imam slobodan dan! Prijatno! Možda je i ta njena užurbanost nasledna? Ili stečena? Naučila me je da pravim najbrže pite na svetu. – Ko je lud da ređa kore! Ovako ih raščerupaš, zamutiš sa nadevom, pa izliješ u pleh i – gotovo! Ukus je isti, kao da si ređala, a mnogo je brže. Kad to znaš, može na večeru da ti bane ko god hoće – nemaš brige! Trik-pita. Na tom sam joj receptu neizmerno zahvalna. Naročito sada, kad se više ne borim protiv njene izdašne kuhinje. – Možeš ti da ne jedeš koliko god hoćeš – govorila mi je – nećeš smršati! Samo ćeš se razboleti, a to ti ne treba! Tako smo građene, kosti ne možeš stesati, pomiri se s tim i budi sretna što te noge nose! Jedi! Obe smo rođene krupne. Gojne, što bi rekla baba. A posle…? Posle joj je bolest stesala čak i kosti. Naivna i neobaveštena kakva sam bila, tad još nisam znala da je smrtonosno. Poslednji obrok pojela je na cevčicu. Nisam joj ga ja odnela i teško sebi praštam taj propust.

– Vala ćeš ići na fakultet, makar ja ‘leba ne jela! – govorila je pred moju maturu i još jednom se njena dobra, preteća želja pokazala istinitom. Obe smo otišle od kuće. Ja na fakultet, a ona… mnogo dalje. Tamo gde hleb nije briga. – Niko te ne voli kao mama! Niti kune kao ona; iz najbolje namere.

Sećam se kako su među svim tim uredno posloženim mrtvačkim sanducima, od kojih je trebalo odabrati jedan za nju, i malim crnim bedževima, od kojih je trebalo odabrati jedan za mene, tražili da joj sastavim posmrtni list – jer sam vična u pisanju. Vična…? Koliko je potrebno veštine s rečima, da se neko sahrani pod lažnim imenom? Jer, ako išta sa sigurnošću o njoj znam, to je da svoje pravo ime nije volela, niti je ikome od bližnjih dozvoljavala da je njime oslovljava. A baš se to ime iz masnih slova iskreveljilo sa njenih smrtovnica i čitulja, a potom je uklesano u kamen nad njenom glavom. Kao poslednja poruga. Zar zaista nije bilo načina da se prebrišu te pogrešne reči? Kao da joj je na grobu pisalo gospođa. U njenom rodnom kraju, istim se imenom zvala jedna slavna partizanka i niko nije dovodio u pitanje da je reč o hrabroj ženi; u mestu gde je umrla, to isto ime bilo je čuveno po jednom pesniku – muškarcu. – Koja god po redu da budem, ostanem dok se ordinacija ne isprazni, pa me tek onda prozovu! Vide ime u knjižici i misle: muško! – žalila se svaki put kad bi promenila ginekologa. Lakše bi promenila ime nego sve te silne lekare…ali kasno sam se setila.

Šta reći o ženi sa neumesnim imenom i lažnim datumom rođenja? Ko je, uistinu, ona bila? Šta ostaje od nje, kad se smaknu sve životne uloge koje je brižno igrala, svi ti beskrajni ženski poslovi, sva slova i brojke kojima se premeravamo? – Kad me ne bude, videćete ko sam. Gledam i još uvek ne vidim; samo je čujem ponekad. Pitam se čemu je stremila, šta je sanjala… – Sanjala sam da mi je umrla mater! – ispričala mi je više puta isti san. – Grozan san! Grozomoran! Iskidala sam se od tuge! A kažu da tim snom majkama produžujemo život! Takav san ja nikada nisam imala – ne treba biti iskusan hvatač da se ustanovi ta činjenica.

Kad bismo se nekim neodoljivim čudom nas dve baš danas ili noćas ponovo srele, rekla bih joj da je bicikl najverovatnije izmislio neki učenik Leonarda da Vinčija, mada se ne može verovati svemu što iskrsne na internetu. – Internet? Da mi je znati ko je to izmislio!

Autorka: Marijana Čanak

Fotografija: favim.com