Kada si otišao, Ja sam sela na, odjednom, neudobnoj fotelji i krenula sam da čitam. Otvaranju knjige je prethodio uzdah, pa pokušaj da udahnem najdublje. Zatim odustajanje od tog napora koji je u samom procesu dubokog disanja nekako uspinjao suze. Kada si otišao, Zinula sam da protegnem vilicu. Napravila...
Pitam se nekad, zašto žene toliko vole da kupuju cipele. Pitam se to i kada ih sama kupujem. Ubeđujem sebe da treba da ih kupim, samo da bih ih kupila. Da ih imam onako, za tu i tu priliku. Ne za konkretno godišnje doba, ni...
Teški, ljudski momenti. Bauljanje po praznom stanu. Podešavanje peći na "dvojku". Obraćanje psihologu. Povraćanje jutarnjeg sendviča po tepihu. Pa baricu ribaš i čistiš špahtlom. U očaju joj pišeš poruku. Cigarete i pivo na pumpi u tri ujutro. Kupovina zippo upaljača. Očeve "kaubojke". Očev sat na stolu. Stare fotografije. Laptop tiho zuji. Očeve cipele su žuljale. Autor: Marko Antić Fotografija: tumblr.com ...
Kišno je. Jesen miriše na kasni oktobar. I sat je pri kraju kruga. Na ulicama, ništa. Osim onih tamnih, bistrih kišnih bara. Talasa ih vetar, i puni lišćem. Da se bar ono kreće, kad je sve stalo. Retrovizori blješte po ulici. Dugački i oštri. Razlivaju se niz ulicu. Jedine boje su ona crvena, žuta i zelena. Na praznom pešačkom prelazu. Noćas sve...
Gde ćemo, kad nam se svet raspadne? I sve iluzije, kroz oblake propadnu. Kad nam magiju, rastresu iz fikcije. I ostave ogoljene. Gde ćemo, ako ni sada, ne znamo gde smo? Hoćemo tamo gde jesmo, ili tu gde trebamo? Da krenemo, a da se ne pomerimo. Zaglavljeni. Između sebe i njih. Da menjamo planetu, kad nam ova otešnja. Za neku veću. Manju od...
Počinjem priču o tome kako se suza liječila srećom, a osmijeh neiscrpnom dužinom radosti. Istu onu priču koja se nije rodila u vrtiću ili iz mlađih godina. Govorim o onoj koja se rodila na putu ka zrelim godinama. Sjećam se da mi je zadnje bilo...
Šta ja radim ovde uopšte… Iz nedelje u nedelju slušam tužne životne priče od kojih treba da se osećam bolje… Žao mi je svih ovih ljudi, žao mi je i ovog momka, ali nemam snage da ovo slušam dalje…Ni moje probleme niko ne sluša...
- Negde sam pročitao da prosečan život traje 20 000 dana. Od tad sam odlučio da ga živim! I tek tako su dve noge, dve ruke, plave oči i karirana košulja ispljunule te reči. Posle nekih tek-tako-reči se zamisliš. Probala sam da zaspim, ali mi je u glavi...
Srela sam ga u tramvaju. Samouvereno je šetao od prednjeg ka zadnjem delu i nazad, i proglašavao krivom obuću koju nosimo za krivljenje naših stopala. On je svoje cipele, koje su izgledale kao ukršteni opanak i svemirska obuća, sam pravio. To ga je učinilo jednim od...
"Lidija Jovanović je napravila cipele kojima prave Beograđanke uspešno preskaču dorćolske iskopine i vračarske rovove, uskaču u taxi po kiši, piju kafu po trgovima i terasama, poziraju po revijama i skaču po klubovima, kojima ponosno gađaju šefove i ljubavnike, kvalitetno ukucavaju eksere na zid i...