16 maj Intervju sa Lidijom Jovanović

„Lidija Jovanović je napravila cipele kojima prave Beograđanke uspešno preskaču dorćolske iskopine i vračarske rovove, uskaču u taxi po kiši, piju kafu po trgovima i terasama, poziraju po revijama i skaču po klubovima, kojima ponosno gađaju šefove i ljubavnike, kvalitetno ukucavaju eksere na zid i razvaljuju vrata večno zauzetih toaleta po kafićima.“ Maja Uzelac

Rad Studija Lidije Jovanović, karakterišu male serije i mogućnost brzog izlaženja u susret željama kupaca. Svog klijenta Lidija vidi kao apsolutno sigurnog u sebe. Stvorene su za one koji neguju kolekcionarski duh i  potragu za jedinstvenim momentima lepote.  Za one koji zaista kupuje cipele a ne status.

Možete li nam reći nešto o vašim počecima i na taj način  predstaviti svoje malo kreativno  carstvo?

Sve  u vezi cipela je bila stvar velikog broja usko povezanih slučajnosti. Sav umetnički angažman i najraniji počeci su, što je sada već dobro poznato, bili vezani za umetničku, pozorišnu praksu. Ljubav prema cipelama bila je samo deo maštarija vezanih za pozorišni kostim. Jedno letnje usavršavanje na Saint Martins školi za dizajn u Londonu i jedno javljanje na nagradni konkurs su zapravo odredili put ka dizajnu obuće. U zadnjih destet godina lagano sam sa svojim saradnicima gradila svet u kome uspevamo da naša maštanja prenesemo u realnost. Kada smo počinjali imali smo samo jednu ideju. Želeli smo da dokažemo da je moguće  prizvesti kvalitenu cipelu i u Srbiji,  da je pritom i publika doživi na taj način. Sada je to postalo zaista moguće i otvorilo je put i mnogim drugim domaćim dizajnerima obuće.

Koliko je kompleksan posao jednog dizajnera obuće?

Kod obuće postoji mnogo varijabli, postupaka koji se rade na različitim prizvodnim punktovima, koji mogu, ali i ne moraju idealno da se uklope do kraja realizacije. Tako da to na kraju deluje i kao pomalo vizionarski posao. Put od skice do prvog prototipa ponekada zahteva i mesece rada.

Po struci ste kostimograf, stoga se  spoj pozorišta i mode oseća  u vašim kolekcijama. Koliko su žene smele i odvažne pri  izboru za upečatljivim i otkačenim parom cipela?

Klijenti koji dođu do nas već imaju predstavu šta mogu da očekuju, tako da smo od početka na sličnim talasnim dužinama. Naravno, što brend postaje komercijalniji i što je više različitih klijenata, to se asortiman više širi, pa i na poneke artikle koji su mi možda manje bliski. Ipak, sve je to u okviru istog rukopisa i istog kreativnog talasa.

To su veoma zanimljive žene, iz sveta umetnosti, arhitekture, pozorišta, advokati, lekari… Zajednički imenitelj većini njih je što su to žene sa profesijom i stavom i što u umetnosti mogu da prepoznaju i lepu, ali i zabavnu stranu. Naravno ne smem da zaboravim ni naše muške klijente koji su nam se pridružili u poslednjih par godina.

Koja vas epoha  najviše intrigira i inspiriše kada je obuća u pitanju?

Uvek sam se rado vraćala dvadesetim godinama prošlog veka. Mada je ceo period od kraja devetnaestog veka do početka Drugog svetskog rata večita inspiracija. Ono je što je specifično za taj period je etuzijazam sa kojim su ljudi dočekivali sve tehničke inovacije, koje su se veoma odražavale  i na modu . Mnogi kodamadi odeće iz tih vremena su umetnički objekti koji su dovoljni svaki pojedinačno da budu inspiracija i za celu kolekciju.

Da li smatrate da „biti dobro upućen u aktuelne modne trendove da je to osnovni preduslov za uspeh u modnom biznisu“­ ili ste ipak pristalica filozofije stvaranja istih?

Čvrsto verujem da svako mora biti  majstor svoga zanata i da o oblasti kojom se bavi zna sto je moguće više, da bude što bolje informisan. Tek kada se dobro poznaju prošli i budući trendovi, novine u tehnologiji, kada se prate svi aktuelni događaji iz sveta umetnosti, savremene geopolitike, tek tada kada sve te informacije posedujemo, tek smo onda u mogućnosti da ih preradimo i prezentujemo kroz svoj rad. Dakle suština je da svaki umetnik stvara svoj izraz, ali da je duboko svestan sveta oko sebe pa i trendova, naravno.

Možete li se prisetiti šta ste osetili kada ste prvi put ugledali ženu koja je nosila vaš model cipela?

Apsolutno sam bila uzbuđena jer sam igrom slučaja bila prisutna u radnji, brenda za koji sam tada radila kada je kupljen prvi par koji sam dizajnirala. Devojka koja je kupila te cipele nije znala da sam ja dizajner i nahvalila je to obuću neizmerno. Mislim da je to bio još jedan o podstreka da idem dalje i u momentima preispitivanja. Taj direktan kontakt sa klijentima je apsolutno najznačajniji za dizajnera. Mislim da kreatori u velikim firmama koji primaju impresije o svome radu posredno zaista gube bitan deo iskustva u dizajnerkom procesu.

Da cipele „LJ“ pričaju, šta bi izgovorile?

Pričale bi o mojoj želji da istrajem u onome u šta verujem, o zaveri koju sam nemo skovala sa svojim klijentima, sadašnjim i budućim, da ostanemo verni nekim estetskim uzusima bez obzira na vreme kiča i besmisla u koje smo uronjeni. Pričale bi o putovanjima, dalekim prostorima i prošlim vremenima, arhitekturi, filmu i plesu, mojim velikim ljubavima.

Kao što smo već spomenuli diplomirali ste scenski kostim, dizajnirate obuću, profesor ste na italijanskoj akademiji Del Lusso. Trenutno ste na doktorskim studijama. Koja je vaša misija?

Mislim da, iako to do sada nisam nikada ovako formulisala, da  je moja misija da vratim dostojanstvo umetniku u današnjem svetu. Ne želim da zvučim nadobudno i znam da nije mogući napraviti globalne promene delovanjem samo jednog čoveka. Međutim čini mi  se da je nedostatkom kritike i odbijanjem umetnika da rade na sebi kada se susretnu sa svetom oko sebe koji ih obesmišljava, naneta velika šteta. Umetnici čija se zanimanja po svojoj prirodi češće sreću sa estradnim,verovatno su i najgore prošli. Radom na sebi i kroz rad na edukaciji pokušavam da utičem na to da se bar malo promeni percepcija profesije modnog kreatora.

Duži vremenski period brend „LJ“ je zastupljen u Italiji, Holandiji i Crnoj Gori. Koliko je zahtevno odgovoriti potrebama potrošača u tim zemljama?

Svako tržište ima svoja pravila, želje, potrebe. Za mali brend je jako teško da se na taj način prilagođava. Iz tog razloga smo čekali da naiđemo na istomišljenike koji će prepoznati nas. I dešavalo se…

Šta po vašem mišljenju najviše nedostaje modnoj sceni  Srbije?

Modnoj sceni Srbije nedostaje da počne sebe da shvata ozbiljno u tržišnom smislu. Pored toga bilo bi dobro i da država uvidi potencijal malih modnih brendova koji imaju svežinu i šta da ponude drugim tržištima, ali nemaju materijalne resuse za svoje širenje. Pre svega čini mi se da modnoj sceni u Srbiji nedostaje ozbiljna modna kritika koja bi bila u stanju da razdvoji „žito od kukolja“.

Gde potencijlani kupci mogu naći „LJ“ cipele u Beogradu?

U nasem studiu u TC City passage na Obilićevom vencu.

Zašto sebe smatrate crnom ovcom?

Možda pogrešno vreme na pogrešnom mestu a možda i ne. Biti crna ovca ima mnogo prednosti. Svi vas lako primete u gomili.

Marija Ignjatović

Fotografije: LJ