15 sep Šofer

Neka sad pucaju, kad nisu pucali na vreme, kažem ti. Ubio se onaj Miloš iz Đakovice, a pre njega neki Dragan iz Gnjilana. Kad se desio slučaj sa dečakom, baš sam o tome pričao ženi sa prvog sedišta. I ona radi u Beogradu. Većina putnika su radnici koji se vraćaju kući iz treće smene, a nešto malo ima doktora koje vozim iz Beograda u banju, na posao. Uglavnom su to portiri, čuvari, policajci, ima dosta medicinskih sestara i poneki konobar. Težak je to hleb, brale. Pričao mi jedan da je putujući u Beograd na posao za osam godina obišao dvaput zemljinu kuglu, kad preračunaš koliko je kilometara prešao. A vidi mene: vozim autobus deset godina, svakog dana odem za Beograd četiri puta i toliko se puta vratim. Četiri puta pedeset je dvesta; puta dva je četirsto. Četirsto puta dvadeset dva dana u mesecu je osamhiljada i osamsto kilometara pređenih za mesec dana. To ti je puta dvanaest – stopet hiljada i šesto kilometara godišnje. Za deset godina prešao sam milion i pedeset hiljada kilometara. I gledaj sad: Zemlja je od Meseca udaljena tristaosamdeset hiljada kilometara. To znači da sam mogao da odem na Mesec i vratim se, pa da krenem opet tamo, koliko sam vozio autobuse.

Ceo mi je put bio ko na onu stvar. Vozim ove ljude za dvesta evra mesečno i pitam se da li znaju koliko zarađuje čovek kome svakog dana stavljaju život u ruke? Samo što sam krenuo, neka žena diže dževu. Znate li, kaže iz sveg glasa, šta sam videla? Pogledam na retrovizor, a ona ustala i pokazuje prstom na nekog ćelavog dva sedišta ispred nje. Videla sam, veli, kako je ovaj ovde pozvao devojčicu od trinaest godina da pođe iza stanice. Rekao je, da joj nešto pokaže. Kaži sad pred svima džukelo, šta si hteo da joj pokažeš! Ja ništa, pravim se blesav i vozim. Otvorio sam prozor, zapalio cigaru i pustio muziku, kao ne čujem šta se dešava, ali čujem odlično. Navikao sam na putnike, počnu tako da grakću, pa odjednom prestanu i izvale se na sedišta da spavaju. Računam, proći će. Svi pogledaju u tog ćelavog, oni ispred njega se okrenu, a iza pridignu, a on ćuti. Imam ćerku tih godina, nastavlja ona žena, mogao si nju da pozoveš u mrak, mamicu ti jebem pedofilsku. Poznajem je, radi treću u Sinđeliću, pere sudove već sedam godina. Nema distancu, ako me razumeš. Čim joj nešto krene iz glave, to odmah kroz usta izleti napolje, a o ljudima misli sve najgore. Ćelavi se okrete. Gospođo, nemojte da me vređate, ja nisam…, poče da priča, ali ustade jedan mladić u teksas jakni, uhvati ga revere. Đubre jedno, kaže mu u lice. Hoću da izađem, pusti me, viknu ćelavi. Tako, tako, počeše da odobravaju putnici. Udri pseto, viču jedni. Zovi pandure, taj je za robiju, dobacuju drugi. Sreća njegova, te tad naiđe stanica i on izađe, a ovaj za njim kroz vrata i majku i oca i da će da ga umlati ako ga još jednom vidi.

Dok je još drečao, u autobus se kraj njega progura neka starina. Šta si se razgalamio, kaže klincu. Vidiš valjda da napolju nema nikog? Dečko poče da se nakašljava. Jel debeo, pita čiča i ne gledajući ga. Kad ti ovaj skoči. Šta je, komunjaro, izbeči se na čoveka. Čiča plati kartu, uze kusur, pa se okrete. Ja komunjara? Šta je, da nećeš da mi jebeš mater, pokojnu Vukosavu? Jel znaš, bre, bitango balava, da sam ja dvaput ranjen pod Beogradom? Prvi put su me ranili, previo me drug iz čete, pa sam nastavio da se borim još tri dana, dok mi nogu nije razneo geler od granate. Zavrće matori pantalone i pokazuje drvenu nogu. Ti meni da kažeš – komunjaro! Nisi još bio ni u mudima kad se to desilo! Sad ti se autobus okrete na drugu stranu. U pravu je čiča, dobacuju, nađi nekog ravnog sebi. I povuče se klinja. Nešto gunđa sebi u bradu, ali ode na svoje sedište.
To sve, a da nismo još ni izašli iz Beograda. Na autoputu smiriše se putnici. Vidim, pospali skoro svi. Nađem Radio Topolu, puštaju samo naše pesme. I istinu pričaju. Kako se prazne sela, kako je narod pogrešno išao u fabrike umesto da obrađuje njive. U jednom selu na jugu, kažu, dvanaest nastavnika putuje da predaju samo jednom đaku. Neće da zatvore školu, a jeftinije bi bilo da tom dečaku plate hotel u gradu, nego da cela bulumenta dolazi u selo svaki dan. Neće da priznaju da je još jedno selo napušteno, to je. Mogli su izbeglice sa Kosova da nasele u ta sela… kad bi lenjivci hteli da rade. Ali jok, navikli oni da ih država čuva ko da su od zlata, a ovamo prodali kuće za silne pare, obogatili se, samo se trude da sakriju. Ko god da je došao s Kosova, taj je doneo milione, ali su to takvi ljudi da i pored toga primaju socijalnu pomoć. A od para koje su dobili od Šiptara kupuju radna mesta u državnim firmama. Naši ljudi nemaju za leba, a Kosovari uzimaju radna mesta. I još pričaju kako su ih Šiptari proganjali. Možda je i bilo, ne kažem, ali ne toliko koliko pričaju. Kažu, uđe jedan Šiptar u selo, kupi kuću od neke sirotinje, a onda počne da se širi. Kako da se širi, pitam ga. Pa, ponudi nekom Srbinu da kupi od njega kuću. I? I ovaj prvo obično neće. Onda mu Šiptari iseku drvo u dvorištu po mraku. Otruju mu kera, prebiju sina. A ako se mnogo kurcobeca, siluju mu ćerku. Tako nekoliko godina, dok se ne prelomi da proda. A što vas dvesta u selu ne proteraste tih nekoliko Albanaca na početku? Pa vidiš, kaže mi taj Kosovar, nismo mi takvi. Pa, onda, kažem, ko vas šiša! Niste takvi, malo sutra. Nego, trkali ste se ko će pre da proda kuću i obogati se. Kaže on – moju sam kuću prodao, a ne tvoju, pa te se i ne tiče. Ej! Tako on meni, koji sam zbog njega išao na Kosovo da ratujem, a oni plaćali da ih oslobode vojne obaveze.

Na Kosovo nisam išao svojom voljom. Nisam hteo posle Krajine. Tamo sam bio dobrovoljac, a kad sam se vratio kući posle tri meseca, koliko nam je trajala smena, vidim da je na moje radno mesto zaseo krajišnik. Kao, ima problema sa srcem, pa ne može u rat. Burazeru, da neko napadne Šumadiju, nema te bolesti koja bi me sprečila da ratujem za svoju kuću. Uglavnom, bace me na Paštrik. Iz Mladenovca je bio još i neki Kocka, nisam mu pravo ime nikada ni čuo. Prvo nas odvedu u neka sela kod Vučitrna, pa na Čičavicu, a onda na Paštrik. Sine, da vidiš albanske kuće u tim brdima. Teška vukojebina, nema ni struje ni ljudskog puta, a vile ko na Dedinju. Sve radi na agregate. U njima smo spavali. Tu odbismo kopneni napad iz Albanije. Bilo nas malo i dok nisu pristigli specijalci, Kocka se junački držao, možda bi nas i razbili da nije bilo njega, držao je to mitraljesko gnezdo odakle ih je skidao ko da puca u živinu. A posle napada, sve do povlačenja po ceo dan nije ništa drugo radio, nego uzimao snajper i odlazio na granicu da vreba. Prođe kroz mine, popne se na neku čuku i puca na sve što se mrda na albanskoj strani. Sam-samcit, ćuti i samo se smeška.

Kosovari su, pričali mi ljudi, kad su dolazili u ranijim talasima, od države dobijali stan i posao čim uđu u Šumadiju. I to, po pravilu, neko bolje radno mesto. Ako su završili višu ili fakultet – odmah za direktora, ako nisu, onda poslovođa. A ti, gedžo, gedžaj Lastin autobus do Meseca i nazad, niko te ne šljivi ni za pet para. Zato, kad sam čuo da se ubio Miloš, a takoreći, bili smo komšije, rekao sam neka je, neka puca sad kad nije pucao na vreme, dok je živeo na Kosovu. Ne možemo mi Šumadinci sve da ih oslobodimo i zbrinemo, moraju nešto i sami. Jes, greota, ostavio troje dece za sobom…

Baš to sam pričao onoj ženi na prvom sedištu, kad mi izlete onaj dečak pred autobus. Žena se smeje, povlađuje mi, klima glavom. Naši ljudi svi slično misle. A zrela je, četrdeset ako je prebacila – maksimum. Ne bi se reklo da ima muža, razbatačila se na prvom sedištu da sve seva, a i ako ima nije greh da neko pokaže ono što valja. Sele, to cenim. Tamo gde je otkupna stanica za mleko, odjednom mi se taj mali stvori na putu. Zgazim na kočnicu, ali vidim da ga neću izbeći, jer se uplašio i posrnuo, pa smotam levo i nemajući kud, zabijem se među one kante. Kako sam ukočio, prebaci me na volan i zabijem se glavom u šoferšajbnu, uspem da vidim samo kako na momka punom brzinom ide mazda dizelaš. Na kratko se primirim, a kad me prošlo, proverim putnike da vidim ima li povređenih, ali nema, jer nije to bio neki udar, pa izađem napolje. Vidim skupila se policija, a onaj vozač mazde stoji iznad dečaka bačenog u jarak i priča kako ga on nije udario, nego navodno neko ko je prošišao u drugom pravcu i otišao ka Mladenovcu. Sad, dečak, šaka jada, udaren i bačen nekako bočno, pa pao niz strminu, nemaš pojma da li je udaren sa ove ili sa one strane, ali ipak… Znam ga. Znam mu i oca, to je bio jedan od prvih Bosanaca koji došli u moj kraj, i znam mu majku, ovdašnju lepoticu, a udala se za dođoša. Matori bio veliki radnik, komunista i sindikalac. Dečko završio fakultet, radi za Kostu svinjara, od njega je i kupio onu mazdu i sve je to lepo, ali da nije on udario klinca… A ko je – ako nije on?
Stisni zube, momak, budi Šumadinac.

Autor: Predrag Milojević

Fotografije: blogspot.com