12 maj Slepa vera

„Čikam te da zadržiš dim u plućima duže od mene.“

„Pobogu, čoveče, kako posle da se vratim kući.“

„E, ipak sam ja kapacitet“

„Ne, brate, ti samo ne umeš da veruješ u nešto ili u nekog, zato te baš briga šta će tvoji reći.“

Neosvetljen park, jedan od onih koje svi zovu jebačkim, u kojem klinci probaju nove stvari, čuva puno sličnih dijaloga.
Pop Milan nije uvek bio pop. Nekada je i on umeo da proba nešto novo.
Više to ne radi, što jer mu brani priroda posla, što jer je tako daleko lakše živeti.
Svake nedelje liturgija.
U malom mestu, pored pijačnog dana, prilika da se ljudi vide, pošteno izogovaraju i posle odu na rakiju da se lažu.
Milan nije voleo svoj posao. Tačnije, nije voleo da sluša ljude kako pričaju o bogu i pravdi par minuta pošto su mu priznali kako varaju supružnika ili kradu sitnu kancelarijsku opremu i alat iz firme.
Oženio se malo pošto je završio bogoslovski, dobio parohiju i odselio iz rodnog grada.
Život na selu mu je prijao otprilike koliko i ženini histerični ispadi i kuhinja.
Razmaženost deluje luckasto kada si mlad, često je znao da kaže dok bi sa par ljudi koje je podnosio ručao u seoskoj birtiji.
Dece nije imao i nikada nije otišao kod lekara da utvrdi razlog iako su on i žena godinama pokušavali.
Deca su lepa samo kada su srećna, takodje je imao običaj reći.

Dragan ceo život putuje negde a da ne ode nigde. Nesvršeni student nekoliko fakulteta i povremeni džeparoš koji živi na tuđ račun iako ga nikome ne polaže voleo je s vremena na vreme da poseti svog prijatelja popa, uglavnom kada mu zafale pare ili ga jure zajmodavci.
Milan je rado ugostio svog druga iz detinjstva svaki put. Sa njim je proveo najlepše godine života, vreme pre nego što je na nagovor religioznih roditelja i nakon teškog raskida odlučio da postane sveštenik. Kad god bi Dragan došao, Milanu bi se vratila hrabrost da proba nešto novo. Kao nekada u parku.
To se, doduše, nije moglo zaključiti iz njihovih razgovora.
Milan bi svom prijatelju prebacivao zbog njegovog neodgovornog stila života, ovaj bi mu sipao piće kada bi stao da uzme vazduh i na kraju bi obojica završili pijani.

Dragan je stigao u subotu ujutru. Niko ga više ne bi pitao zašto je došao. Čak ni Milanova žena, koja je na njega gledala kao na pretnju ravnoteži u kući koju je godinama uspostavljala. Istina je bila da je volela kada dodje. Pored njega, čovek se oseća mladje i zaboravlja sve stege svakodnevnice, nekako, sve je opet moguće.
Tako je bilo i te subote.
Nakon tradicionalno bljutavog ručka, stari drugovi su otišli do kafane i započeli svoj ples. Red pridike, red rakije. Do kraja večeri, nikome više nije bilo ni do reči, ni do pića.
U povratku kući seli su u parkić ispred mesne zajednice. Trebala im je pauza. To je, negde, i razlog zašto ljudi piju. Najveći problem postaje kako se vratiti kući.

Ispušili su po dve cigarete u tišini pre nego što su opet progovorili.

„Poneo sam nešto za glavobolju, znaš?“

„Daj, ne smem ja to da pušim, ne bi ni cigaretu smeo da zapalim“

„Brate, ništa se nisi promenio, i dalje te baš briga za sve.“

„E, ne kenjaj, puno ti filozofiraš.“

„Pa kada je tako. Tvoja žena mi se nabacuje od kad sam je upoznao, jebu te seljaci jer si iz grada, niko te ne poštuje, ti to sve vidiš i nije te briga. To je jer ti nemaš nikakva ubedjenja, prosto, nije ti stalo.“

Tišina se zatim nastavila. Trajala je koliko traju sve tišine nakon nespretno izrečene istine. Kako samo pijan čovek ume, Milan je uzeo kesicu Draganu iz ruke i odjurio kući.

Dok je došlo vreme za nedeljnu liturgiju, Dragan je već bio u vozu. Iako je došao tu pritisnut mukom voleo je svog prijatelja previše da bi ostao.
Crkva puna ljudi dočekala je svog paroha uobičajenim žamorom. Kako je počeo da poji svi su ućutali.
Drugačija je to tišina, pomislio je, od one od prethodne noći, lažna kao i reči koje napamet izgovara svake nedelje.
Pred kraj propovedi ljudi su stali u red kako bi primili blagoslov.
Miris marihuane počeo je da se širi crkvom.
Većini se to učinilo čudno, dok neki nisu ni primetili. Ko je i znao šta je, nije smeo da kaže od sramote.
Dok se liturgija završila nije ni bilo važno. Po prvi put od kada je sagrađena, stara crkva je bila puna smeha.
Već sutradan, Milan je dao otkaz i ostavio ženu. Kupio je železničku kartu u jednom pravcu ka nigde da stigne nekoga vrednog poverenja.

Autor: Damjan Unčević

Fotografija: tumblr.com