15 jul Rat i ples  

BEOGRAD,  jun. 2015. godina

„Na Vas je red gospodine Trifunoviću.“, reče ženski glas brižljivo. „Ispričajte nam svoju priču.“

Sedi starac podiže umorne kapke ka tom ljupkom ženskom stvorenju koje o životu nije znalo ništa. Pogleda nju, zatim sve ostale prisutne koji mu uzvratiše jednako bolne, ali više sažaljive poglede. Činio im se sigurno mnogo starijim nego što to jeste, znao je to. Ali, to ga nije pogađalo, više se pitao kako je uopšte živ.

Čovek ponovo spusti pogled i poče da krši svojih osam zboranih prstiju. „Sve je zapravo počelo još davne ’69. kada smo moja tadašnja dva prijatelja Davor Jurić, koga smo odmila zvali Jure i Jusuf Hamdžić – Hamza, odlučili da otputujemo u Njujork na Vudstok festival.“, tu stade, ne bi li osmotrio čuđenja na licima svoje publike. Umorno se nasmeja tome. „Ne znam šta vam više bode uši u mojoj izjavi. Da li sklop imena koja ne zvuče prijateljski ili to što smo tek tako mogli sebi priuštiti put za Njujork.“. Nije dobio odgovor, ali to i nije bilo pitanje. „Sigurno među vama ima dosta mladih koji ne mogu ni da zamisle kako je vazduh mirisao tih godina. Mirisao je na bratsvo i jedinstvo, na ljubav i poštovanje… i bilo je sasvim moguće zavrteti globus i žmureći ubosti jednu tačku, a potom otputovati na istu. Da smo poželeli da odemo na Mesec, čini mi se da bi nam naš drug Tito i to omogućio.“ U tom prelete nevidljiva senka preko starčevog lica i on još više skupi bore na čelu. „Davora i Jusufa sam upoznao godinu dana ranije, na jednoj od tadašnjih čuvenih Omladinskih radnih akcija. Svi smo imali po sedamnaest godina. Tada smo se zakleli na večno prijateljstvo i na dogovor da ćemo svi iduće godine upisati Mašinski fakultet. U Beogradu, podrazumevalo se. Održali smo obećanje, makar što se ovog drugog dela zakletve tiče. Voleo sam ih, znate.“

NJUJORK, avgust. 1969. godina

Sleteli smo na aerodrom tog kišnog petnaestog avgustovskog jutra. Kiša kao da nije imala nameru stati. Drobila je po prozorima čitav naš put. U toku jedne turbulencije, sećam se, uplašio sam se da možda nikad neću stići da čujem Hendriksa. Možda i bolje da se sve tada završilo našim sprženim telima u Atlanskom okeanu. Manje bi bolelo.

„Jebena kiša!“, opsova Jure, „Sve cure će se obući i prekriti svoje lijepe noge!“

„Smiri se, Jure“, rekoh mu, „Kad tebe budu videle, odmah će im postati vruće.“

Kada stigosmo u kamp, nakon višečasovnog lutanja po ulicama Njujorka i rasprave sa nekim taksistom arapskog porekla koji je tvrdio da će Vudstok da bude samo gomila okupljenih narkomana, kiša je već prestala. Sunce se polako poče pomaljati iza dosadnih oblaka i šarenilo kampa dođe do izražaja. Na sve strane su bili rasuti hipici u svim duginim bojama. Svoje oči nisam mogao da nahranim neobičnostima koje tu zatekoh. Predugačke kose i brade me nisu mnogo čudile, jer smo se i nas trojica tu uklapali. Ono što me je najviše čudilo, a ujedno i prijalo, bila je nagost njihovih tela. Kao da svima žele da pokažu da slave život, kao i ljubav. Tako se nisu stideli svojih nesavršenih tela, velikih zadnjica, slojeva popunjene kože na bokovima, velikih stomaka prekrivenih maljama… Neretko su sedeli samo u nečemu što bi nazivali kupaćim kostimom ili zavijeni u šarene marame. Ipak, deo koji mi se najviše dopadao su bile devojke koje su ponosno šetale svoja gole grudi, velike ili male, spuštene ili prćaste, savršene u svojoj nesavršenosti.

„Je l’ si srećan sad, a, Jure?“, začikivao bih ga povremeno. Na šta mi je on uvek odgovarao udarcem u rame.

Trodnevni muzički program započeo je Riči Hevns negde oko pet popodne. Nakon njega smenjivali su se legendarni  Džeferson Ejrplejn, Grejtful Ded, Džo Koker, Dženis Džoplin… Ja sam čekao Hendriksa. Nismo znali redosled izvođača, niti sve izvođače, ali nam to i nije bilo od suštinske važnosti. Jednostavno bismo uživali u muzici. U nagosti svake vrste. Opijali se i drogirali, kao i svi uostalom. Možda je taksista imao pravo.

Drugog dana festivala, baš kada je nastupala legendarna Dženis Džoplin, ostadoh sam u gužvi. Jure i Hamza su se bavili nekim Amerikankama raskošnih oblina. Bile su obimnije za moj ukus, a njih dvojica bi govorili da je Džoplin za curice. Tako sam stajao sam, naduvan do svih granica, sa pivom u jednoj i željom da dohvatim nečije dupe u drugoj ruci. Poče kiša, ponovo. Okrenuo sam svoje lice naviše i pustio da me kapi obgrle. Beše to letnji pljusak, ne previše hladan. Taman toliko da prija mom telu pod dejstvom narkotika. I tada, u času čiste spoznaje toga da sam živ, što bih uvek osetio naduvan i na koncertima, ugledah nju.

Dženis Džoplin otpoče svoju preradu pesme „Piece of my heart“, a devojka vrisnu i otpoče nekakav svoj lični ples. Masa se malo razdvoji dajući joj prostora za performans. Moje oči se prvo prikovaše za njena bosa stopala na mokroj travi, onda su nastavile da se penju preko njenih golih dugačkih nogu kraljevsko bele boje, sve do kukova gde mi je deo šarene tkanine smetao da ih bolje osmotrim. Pogledom sam nastavio naviše, preko malog crnog ranca i uskih ramena, sve do bujnih kovrdža boje višnje. U svom zanosnom plesu okrenula se više puta i tako mi dala uvid i u njene grudi koje nisu bile ni najmanje nage, ali u koje se zaljubih istog trena. Bele, tanke ruke su se završavale mnoštvom šarenih narukvica i dugačkim prstima prepunih srebrnog prstenja. Vrištala je i pevala u ritmu pesme ne skidajući osmeh sa crvenih usana. Dok je oči skrivala malim crnim lenonkama, uprkos kiši, koja sve jače poče da pada i pripija malu šarenu haljinu uz njeno kao magijom izvajano telo. Ostadoh potpuno opčinjen.

Ohrabren svime što je u tom trenutku teklo mojim krvotokom, sačekao sam da se završi pesma pa joj priđoh, s leđa, i šapnuh joj dovoljno glasno ne bih li nadjačao kišu.

„I think that white dress would look better if it was silky wet in the rain.“

Okrenula se u svoj svojoj zanesenosti. „And you are…? The fashion designer?!“

„My name is Dobrivoje and I think you are the most beautiful woman I have ever seen.“

Na moje zaprepašćenje ona poče da se smeje. Glasno i zarazno. Pitao sam se šta joj je toliko smešno. Možda moje ime. Mrzeo sam svoje ime. Možda je trebalo da slažem i kažem da se zovem Džon i onako nije važno, sigurno se neće udati za mene.

„To je najružnije ime koje sam ikada čula.“, reče na čistom srpskohrvatskom i nastavi da se smeje.

Pomislih da haluciniram od previše trave. „Ko si ti?“, postavio sam joj najgluplje pitanje na svetu i očekivao da će reći da je sa druge planete.

Malo smirenija, dolazeći do daha, predstavila mi se kulturno, usput učinivši neki naklon kao dame iz šesnaestog veka. „Ja sam Jadranka Štrbac i dolazim iz Vukovara.“

BEOGRAD, jun.2015. godina

Na pomen njenog imena i Vukovara, starac se još više zguti u sebe.

„Ako ne možete da nastavite danas gospodine Trifunoviću, možemo i sutra da nastavimo?“, reče isti onaj ženski glas, još brižnije.

„Ne. Želim sad da pričam. Do sutra me možda već ne bude.“

NJUJORK, avgust.1969. godina

„Hajde, idemo negde dok ne prođe kiša, i dok mene ne prođe upravo potrefljen šok.“, rekoh.

„Engleski ti je užasan, znaš to?!“, nastavila je da se smeje, dok su meni goreli obrazi.

„Ovaj svet je premali, znaš li ti to?“, pitanjem odgovorih na pitanje.

„Hajde, krenuću sa tobom samo zato što si iz Juge, i zato što me tvoje ime užasno zabavlja! Inače sam ovde zbog muzike, ne da bih se zabavljala sa momčadima.“

Kasnije sam saznao da je tu došla sa još dve drugarice i bratom. Da joj je majka srpkinja, iz Beograda, kao i ja, a otac Hrvat. Da ima punih sedamnaest godina i da završava filološku gimnaziju, ali da je balet njena ljubav. Balet je objašnjavao njenu figuru.

Od tog kišnog popodneva, više se nismo razdvajali. Pričali smo, pevali i igrali. Ležali bismo dugo u travi i ljubili se. Krstario sam njenim bedrima i na belom platnu njene kože otkrio sam da krije crteže. Skroz gore na levoj butini imala je tetovažu u vidu jednog parčeta slagalice. Kada sam je pitao šta predstavlja, rekla je: „Čekam nekog da me upotpuni. Ja sam nepotpuna osoba, Dobrivoje.“ Obećao sam joj da ću se truditi da se pored mene uvek oseća potpuno i da ću u to ime i sam na levoj nozi da istetoviram deo slagalice koji bi se uklapalo u njen, iako sam se plašio igle više nego bilo čega na ovom svetu.

„Hajdemo odmah!“

„Gde?“, pitah zbunjeno.

„Da ti uradimo crtež! Hajde, biće ti to uspomena na mene i ovaj dan!“

Progutah pljuvačku i krenuh za njom.

Poslednje noći festivala niko nije spavao. Igrali smo oko velike indijanske vatre. Odsjaji crvenih plamenova kretaše se po njenoj beloj koži poput đavoljih prstiju. Beše još mnogo nekih nagih ljudi oko nas, koji su jednako vrištali i bili naduvani. Ali sve što će mi ostati u sećanju je ona s druge strane vatre u bledom džins-šortsu i dugačkom belom prsluku sa resama, dok se kao u usporenom filmu smeje i zavodi me plesom. Bili smo i svedoci rađanja jednog novog života. Devojci očito ne beše vreme, ali makar će imati zanimljivu priču da ispriča svom detetu.

„Ne  želim ikada da završim kao ona.“, reče Jadranka, pokazujući na devojku koja je vrištala donoseći na svet novi život.

„Kako to misliš da završiš kao ona?!“

„Lijepo.“, reče, „Neću da dozvolim da se moje tijelo ikada promeni.“

Hendriksa sam dočekao poslednjeg jutra festivala, kada je oko osam konačno izašao na binu. Većina je spavala, kao i ona na mom ramenu, prislonjena svojim telom na moje. Nisam verovao da ću Hendriksa dočekati sedeći, oslonjen na drvo, sa njenom tršavom glavom na svom ramenu. Ali, i moj prvi crtež na levoj nozi je zahtevao mirovanje kada su opijati popustili. Beše to trenutak čiste sreće.

„Ti si moja Foxy Lady, znaš to?“, šapnuh joj, ne nadajući se da će čuti.

„Mogu li da budem i tvoj White Rabbit?“, promrmljala je kroz san.

„Možeš da budeš moje sve. Već jesi.“

BEOGRAD, jun 2015. godina

„Šta se dešavalo narednih dvadeset godina?“, zapita ženski glas, sada već kršeći protokol o ostajanju na distanci sa pacijentima.

Čovek oseti empatiju u njenom glasu ali mu to nije mnogo značilo. „Naredne godine smo se venčali. Vratili smo se u Njujork da obavimo to. Tako smo želeli oboje. Dok je njena želja bila da se venčamo isključivo na plaži, bosih stopala, sa svega nekoliko svedoka. Zauvek mi je ostala slika venca od nekog belog cveća u njenoj kosi i naša bosa stopala u sitnom pesku.“, nasmeja se s tugom. „Narednih godina smo jednostavno bili srećni. Živeli smo u Beogradu, ali nas je bilo svuda. Pratio sam je na svim njenim baletskim nastupima. Bio sam ponosan što je moja žena. Ostala je onako vitka kao što je i bila kada sam je prvu put sreo. Ja sam se malo udebljao. Nju su godine štedele. Ali, dece nismo imali. Ona je ostala pri svome. Poslednjih godina smo se dosta svađali oko toga. Moje tijelo je moj život i moj posao, govorila je, ne želim da ga uništavam zbog takvijih gluposti. Za nju su to bile gluposti.“, reče, sa dozom ironije. „Pretila mi je da će me napustiti i vratiti se kod svojih, u Vukovar. Govorio sam joj da ne čini to, jer su tada već bili počeli nemiri u Hrvatskoj. Napustila me je u julu ’91. Ostavila je samo kratku poruku:

„Balet je jedina stvar koja me je oduvijek ispunjavala. Nađi sebi ženu koja će ti rađati djecu i ispuniti tvoj život. Voljeću te zauvijek, budi siguran u to. Zbogom.

White Rabbit“

U avgustu sam čuo da se sprema napad na Vukovar, imao sam dosta prijatelja u JNA. Nisam čekao da me mobilišu. Bio sam u prvim redovima. Stara majka mi je govorila da ne idem, ja sam joj govorio da samo idem po Jadranku.“

VUKOVAR, avgust, 1991. godina

Po ko zna koji put sam pokušao da stupim u kontakt sa Davorom. Kada je završio studije, našao je posao u svom rodnom Zagrebu. Oženio se i imao dvoje predivne dece. Bili smo često u kontaktu i družili se svakom prilikom. Sve do poslednjih par meseci kada mu se izgubio svaki trag. Uplašio sam se da li je živ.

„Ne boj se za njega, Trifke.“, govorio bi mi Hamza, „Jedino se bojim da im je Tuđman svima isprao mozak i okrenuo brata protiv brata.“

„U to neću da verujem. Davor nas nikad ne bi izdao.“, govorio sam mu, čvrsto verujući. „Je l’ krećeš sa mnom noćas?“

„S tobom i na kraj svijeta ako treba, brate rođeni. Naći ćemo je i dovijest’ je kući, ništa ti meni ne brini.“, tešio me je.

Jusuf Hamdžić je bilo nadaleko poznato ime u Sarajevu. Stekao je veliko bogatstvo i uživao veliki ugled. Imao je ženu, troje dece i dve ljubavnice. Bosanac. Svi su oni takvi. Njegov otac, iako musliman, jako je uvažavao Srbe, jer odatle beše i njegova žena, Hamzina majka. Da je njegov otac bio živ, ne znam šta bi rekao za verski rat između naših naroda i da li bi mu bilo drago što njegov sin sebe naziva Bosanskim Srbinom.

Moj brat Jusuf i ja se te krvave avgustovske noći uvukosmo u sam centar baroknog Vukovara. Na sve strane se čuše pucnji ali grad beše čudno tih. Kao bez i jedne žive duše. Mahnuh rukom Hamzi da me prati. Toliko puta sam prošao tim ulicama držeći njenu ruku u svojoj, a sada puzim po istim kao pacov. Povremeno preskakasmo nečije mlitavo i beživotno telo. Pitah se da li je u pitanju hrvatsko ili srpsko. Kao da beše važno. Mrtvo je.

Stigosmo skoro do njenog praga. Osmotrih dobro ulicu tražeći naznake zasede. U kući ne goreše svetla. Izgledaše sablasno. Naježih se od iznenadne slutnje na najgore.

„Ti ostani ovde i čuvaj mi leđa. Ja ću prvi da krenem.“ Jusuf samo potvrdno klimnu glavom.

Trudeći se da ne izazivam ikakvu buku, krenuh preko ulice. Taman stigoh do vrata i krenuh na kvaku, kada me nečije oštre reči presekoše poput najoštrijeg noža.

„Tu si, đubre četničko! Znao sam gdje ću te zatjeći.“

Okrenuh se bojažljivo i primetih čovekoliku senku kako čuči skrivena iza žbuna sa snajperom uperenim pravo u moje grudi. Tek tada shvatih da poznajem taj glas.

„Jure, brate?“

„Nisam ti ja nikakav brat, pičko izdajnička. Ne može meni Srbin biti brat. Svi ste vi samo kurjaci koje treba pobit’!“

„Jure, brate, nemoj tako da govoriš. Sećaš se šta nas je drug Tito učio – Ljubav i najčistije drugarstvo treba da spajaju djecu svih naših naroda. Budite generacija koja će…“, ne stigoh da završim zakletvu pionira od oštrog bola, koji mi sevnu negde u predelu gornjeg dela leve noge.

„Rek’o sam ti da me ne nazivaš bratom! A Tito je bio budala kada je mislio spajat’ dvije vjere.“, čuh Davora kako govori i ustaje iz senke, prilazeći mi. Ne stiže da priđe dovoljno blizu i uradi to što je nameravao, jer ga iz mraka s druge strane ulice stiže metak i zari mu se nekud u leđa. Hamza već trčaše ka nama, izvodeći nekakav ratni poklič, koji mu na pola preseče Davorov metak, precizno naciljan u glavu. Videh Hamzino telo kako se prosipa po sred ulice i Davorovo kako pada pred moje noge. Užasnut do granica ludila, instiktivno se zateturah u kuću, zamalo i sam ne padnuvši od smrtnog bola u nozi. Ali, tamo me sačeka još veći užas. Desatak tela, zavijenih u celofan visiše obešeni sa plafona, vrata i ormara. Pod mesečinom koja dopiraše kroz prozore bez zavesa, mogao sam da vidim poslednji užas na njihovim iskolačenim očima. Na mestima njihovih razjapljenih usta, celofan beše usisan na unutra, jasno mi stavljajuci do znanja da su se borili do poslednjeh daha. Preko celofana nisam mogao prepoznati tela, te mahnito počeh da sečem nožem njihove užasne pokrove, tražeći nju. Negde kod trećeg tela, pokidan celofan se otvori preda mnom i moje oči se sretoše sa malim crtežom u obliku parčeta slagalice…

BEOGRAD, jun 2015. godina

Nema, bleda lica su sva bila uperena u sedog čoveka. On primeti i suze na jednom. Mlada žena se nakašlja ne bi li uspela da postavi pitanje, „Kako ste se vi izvukli odatle?“

„Voleo bih da nisam. Kada sam se susreo sa njenim mrtvim telom, vrisnuo sam od bola i konačno se onesvestio. Sledeće čega se sećam je da sam se probudio u bolnici u Beogradu. Kasnije sam saznao da je neko čuo moj krik i da sam bio tolike sreće da to budu naši ljudi, te su me spasli. Za kuću su mi rekli da je spaljena do temelja. Celofan dobro gori. Nikad nisam saznao ko je to uradio. Ali, bio je rat. U ratu nijedna strana nije nevina. Možda su je Hrvati obesili, a Srbi spalili. Ili obrnuto. Svejedno je. Nje od tad nema.“, konačno, zaplaka se i on sam.

„Gospodine Trifunoviću, dosta je bilo za danas. Prema protokolu, predstavite se ostalima, i možete ići. Dođite ponovo kada Vi to budete želeli.“

Ćovek podiže glavu ka zidu gde stajaše pano sa natpisom:

Izlečite ratne traume sa nama

Shvati u trenutku da se neke rane ne mogu izlečiti nikada i da je samo želeo da priča o njoj.

„Zovem se Dobrivoje Trifunović. Imam šezdeset i pet godina i ratni sam invalid, u svakom smislu. Voleo bih da zauvek mogu da izbrišem sećanja na mrtva tela svojih prijatelja i svoje žene, i da mi ostane samo sećanje na njen ples pored vatre. Ples rađa savršena tela, a ratovi ih savršeno sakate. Voleo bih da se na ovom svetu rađaju samo ljudi koji vole da plešu, a ne oni koji vole da ubijaju. Nema leka za osakaćeno telo, kao ni dušu. Samo sam želeo da nekom pričam o njoj. Zbogom ostajte.“, reče to, dohvati svoje štake i s teškom mukom se pridiže na jednu nogu.

S levom nogom amputiranom do korena, kao uspomenom od brata Davora, nije mogao mnogo da se kreće. U stanu, u kojem ga niko nije čekao i čiji su zidovi bili prekriveni uramljenim slikama zamrznutih plesnih pokreta jedne balerine, dane je provodio slagajući slagalice, slušajući Hendriksa i prisećajući se njihovih golih stopala u sitnom pesku. Čekajući da se ostaci njegovog tela konačno ugase.

Sanja Petrović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Rat i ples“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“)