15 mar Oteta

Otimam te godinama od sudbine i bezdušnog zida plača, oporih emocija. Otimam te od tebe, spašavam. Jer nećeš, nećeš da povrediš druge a povređuješ sebe.

Otimam. Bogu dane, sanjajući uzalud sve ono što pišem. A što nije istina. Često spavam u bestidnosti mojih žudnji i počivše ljubavi sa tvojim imenom na usnama. Moje reči su moja istina, onakva kakvu želim a kakve nema.

Srećna si smeješ se. Milo mi je. Čak su nam i imena ista, neka su. Ti imaš dug da se smeješ za oboje. Kad već nismo mi kad je trebalo.

I ne brini, srešćemo se. Jer tako mora, jer tako treba, jer je tako odavno predodređeno (u mojim čežnjama). Idem sada Višnja, neću ti više biti na smetnji. Zvoni mi telefon, e da, još mi je ona ista melodija na telefonu koja sadrži ono čuveno pitanje u sebi „Šta je ostalo nam posle svega, tugo moja jedina?“

Višnjice, je l’ znaš možda odgovor?

Autor: Nemanja Tonić

Fotografija: weheartit.com