Kad često upalih obraza, ispijena od gorkih i umornih suza dođeš i nasloniš glavu na moje rame. I u tom trenutku nemoći smogneš snage negde iz dubine svoga malenog bića da procediš kroz svoje bele zube poput bisera, jedva čujno i nespretno "Volim te" ,...
Otimam te godinama od sudbine i bezdušnog zida plača, oporih emocija. Otimam te od tebe, spašavam. Jer nećeš, nećeš da povrediš druge a povređuješ sebe. Otimam. Bogu dane, sanjajući uzalud sve ono što pišem. A što nije istina. Često spavam u bestidnosti mojih žudnji i počivše...
Ponekad pišem bez inspiracije. Smisla i emocije. Kao da pokušavam sebi da nešto kažem. A šta? Ne znam ni sam. Pisanjem bežim, od sebe, tebe...
Zamisli jedan grad koji se nalazi između dve reke. Zamisli da je taj grad – Beograd. Zamisli jednu tipičnu ulicu u tom Beogradu. Zamisli mrežu crvenih tramvaja. Zamisli snopove farova automobile koji se prepliću. Zamisli crveno na semaforu, a zeleno za pešake. Zamisli kako se mešaju mirisi jakni i kaputa tih...
Plašim se da ne zaboravim svoju prvu pravu drugaricu, toliko se plašim da stalno pišem o njoj, pišem priče, pišem pesme, gledam njene slike i svakog dana se trudim da je ne zaboravim i svakoga dana razmišljam o našem druženju, o našim razgovorima i o...