06 okt Obora: Poslednja generacija

Dedino lice je smrznuto stravom. Bespomoćno, zgužvano – baš kao što sam očekivao da će biti. U zgrčenim borama utkana je svest o iskonskom grehu i čistoći zaslužene kazne. Propinje se iz njih. Urla. Čak i smrducka.

Pošteno!

Nisam siguran da li je u pitanju još jedan moždani udar, ili pak srčani, ili ga je, možda, dotukao zločin koji smo počinili pred njegovim bledim očima, tek najbitnije je da više ne diše. Čak ni ne šišti, kao što je umeo ranije, dok je još bio govorljiv, te sazivao familiju nekoliko puta godišnje i pravio se da odlazi zauvek. To je bilo pre moždanog udara koji mu je jeziku presudio. Ali danas… danas je mrtvački tih. Čist užas mu je oduzeo poslednji dah, ponajverovatnije.

Takva spoznaja razvlači mi usne i žulja obraze osmehom. Zaboli razdraganost, nakon cele nedelje srdžbe, ali prija pod grlom i u plućima. Nije teška za progutati bez žvakanja, pred otromboljenim telom pokojnika.

Deda…

Mogao bih se zakleti da mu je jedna od poslednjih misli – ukoliko je uopšte mogao da razmišlja godinama izbolovanim u otužnom telu biljke – bila vezana za traljav svinjokolj.

Tu bismo se složili.

Svinjokolj zaista više nije kao što je nekad bio.

* * *

Ranije – načuo sam u selu, pre no što sam se sa boljom polovinom odselio u grad i pobegao od krezubavih i zadriglih – praktikovan je bio mađarski svinjokolj. Dan republike bio bi prvi dan rodbinskog okupljanja u domaćinskoj kući gde se klalo, kada bi se načeli vino i rakija i poslužio kulen zaostao od prošle godine, uz domaće testo, sir i kolače. Tad bi odresci već navukli mrkog preko otrovno crvenog, pa bi među zubima čak i zakisilo, kao da su se čula ukusa pripremala za nove i svežije. Ostala tri dana bi se radilo bez odmora i posvećeno, da bi svaki komad svinjčeta skončao gde i kako treba. Jedna džigerica, jedna švargla, jedna kata, kulen, krvavica, kobasica i džigernjača sa crnim i belim lukom. Četiri dana svinjokolja za samo jedan il’ dva presečena grkljana i koliko već metara creva! Ali, radilo se o prvoklasnom kvalitetu. Zaklana životinja bi visila na remu i ne bi smela da se kasapi, sve dok joj koža ne bi postala bela poput mleka, dobro očišćena i ošurena. Od sitneži i kostiju bi se kuvao paprikaš od ficli, i sve bi planulo, ta ni da džukela vrh očnjaka ne omrsi. Tako se to radilo!

A, danas? Majstori pojedu polovinu kržljavog praseta za doručak, napiju se, zbare sve za dan, a meso ni za pod nozdrvu. Doduše, ni majstori više nisu kao što su nekada bili. Fušere, loču, samo gledaju kad će zapaliti cigaru i skinuti rukavice, a kecelja im i dalje neomašćena. Ženama utrape creva, domaćinu da bdi nad barotinom, a oni malo-malo pa zaseku meso, prositne mast i naslone se na mlin. Kužnici! Nasleđeno vreme i loši geni zatrovali su krv i napravili od nje gorki mulj iz kojeg samo kilavo i ružno narasta.

Kakvo vreme, takve i svinje. Kakve svinje, takvi i ljudi.

A deda je naš, zapravo, kriv za sve. Nakon rata, oženio je veštičaru i to isključivo jer je – kako sam čuo od ostalih ruina po selu – umela da ga primi dobro sa obe strane. Gad je skinuo krunu sa glave, samo da bi jajca utopio u slad. Budućnost prezimena zamenio je za vrelu postelju u ledom okovanoj noći. To se ne zaboravlja,  niti prašta.

Nakotili su, tako prokleti i gadljivi, osam bolesnih telesa, mog oca četvrtog po redu, te nam je kužni korov progutao porodično stablo i premetnuo ga u natruo panj, bez obećanja o zdravijoj budućnosti.

Dva zakržljala izroda, od osmoro, umrla su leto po rođenju, od nemoći i boleštine, kao slabašna prasad. Jedno od njih se, navodno, zadavilo jorgančetom u snu, ali se dobro zna da mu je daha i pre toga ponestalo. Drugo se zagrcnulo u vlastitoj krvi, poslednji dah ispustilo zajedno sa parčićima sopstvenog tkiva.

A ostali…

Ostali su ždrali narednih dvadeset i kusur godina. Bahato, bez pardona. Svi zajedno – kao u oboru, između zidova od sala, testa i zle krvi. Pili su najskuplje, pušili one što je i predsednik umeo, letovali gde bi stigli, dužili kod zelenaša, pozajmljivali jedni od drugih i od komšija, krali sa svih strana, samo da bi se po selu vozikali u belim mečkama, u tesnim košuljama i kariranim sakoima. Trpali su tako, žvakali i natovarali se, dok se i sami nisu nagojili kao svinje, a potom izrodili još nakaza – sve slabijih, a oblijih. Prolupali okoćeni, sve životar do životara, nastavili su da gutaju sve što bi im se našlo na putu, da uvlače prste u tuđe džepove i koječija međunožja i pazare nove boleštine po kuplerajima i kafanama, dolivajući sveže otrove u porodični bunar.

A onda ih je bratoubilački rat zavadio i zbrisao više od polovine. Braća, jedan drugom podvukli recke na podvaljku, jer su se oko zastave sporečkali. Stričevi zakukali, pa opet, jedan zgrabio šajkaču, drugi krenuo da pije kafu iz fildžana, a treći se odrekao ćirilice, stavio beretku na glavu, pa nož pod kaiš turio. Ipak, nekoliko grešnih duša, uključujući i oca nam, i dedu, preživele su sukob i nastavile da otiču u salu.

U planu im je, najverovatnije, bilo da dodaju još bolesnog semena u neplodnu zemlju i naslade se nad niklom grozotom.

U novi milenijum – sa još ružnijom trbušinom i glupljim osmehom!

Prokleti bili!

* * *

Moram da potvrdim da je đubre, koje je sve započelo, zaista mrtvo.

Na tren zapostavljam komadanje očevog trupa, te zabijam sataru po sred dedinog čela. Izraz lica mu se ne menja. Ostaje besmislen i banalan do samog kraja. Rascvetala lobanja odgovara resom tamne krvi, crveno klizi niz starčev nos, a iz unutrašnjosti zaudara oporo.

Kaplje.

Curka.

Mučnina mi poigrava u dubini stomaka, ali svejedno, zadovoljan sam i… smeškam se. Prijatan osećaj je presuditi onom što te je prokleo lošim genima pre toliko godina, a onda te dodatno osakatio. Slično sam se osmehivao i dok sam nožem rasecao mlitavu kožu nadvijenu nad očevim gronikom.

Zarivši zube u tkivo osvete, osetio sam ukus lepši od ljutine kulena ili slatkastog svinjskog mesa.

Izvlačim sataru iz dedine glave i oslobađam još smrada.

„Gotov je“, vičem u smeru kuhinjskih vrata, odakle uzvraća ritmički bat čekića za meso, u sudaru sa napuklim lobanjama drugih žrtava. „Ode i deda!“

Udarci čekićem se zaustavljaju.

Novonastalu tišinu narušava zvuk lakih koraka u štiklama, a potom se u kuhinji pojavljuje i ona – plave kose i svetlih očiju, vitka i visoka, besprekorno građena. Savršena je. Pored mene, jedino je čedo skrnave loze, izraslo u privlačno obličje. Zajedno sa mnom, vrhunska je greška prirode – umetnost u nakaznosti.

Srećan sam, jer smo zajedno posekli trulo stablo i zaustavili nakot monstruma četvrte generacije.

Ovogodišnji svinjokolj bio je poslednji. Dugo planiran, savršeno izveden.

„Završila sam sa ženama“, ona se nehajno oglašava. „Gotovo je.“

„Gotovo je“, saglasan sam…

Prethodnog dana okupili smo svo smeće u domaćinskoj – dedinoj – kući na selu. Nalili smo ih najotrovnijom rakijom i namirili blagoutrobije kulenom i džigernjačom od prošle godine. Tako bespomoćne, napumpanih stomačina, izvaljene po trosedima i foteljama, bilo ih je lako onesposobiti i okončati im prenemaganje koje su nazivali životom. Starcima, ženama, deci. Svima!

Gibanicu smo napunili parčićima drobljenog stakla, a ovi proklijali kroz vratove halapljive, svinjolike dece kada su se bezumno obrušili na posluženje. Krkljali su, potpuno nesvesni onoga šta im se događa – besmisleni i glupi, čak i u smrti. Ostali su pružili nešto više otpora – ipak, nedovoljno. Ubrzo su plivali u vlastitoj krvi i iznutricama. Stric je čak pokušao i da ustane dok mu se sudilo, dok je otac, u samrtnom grču, šakama obuhvatio sečivo što mu je poniralo u kožu i salo.

 „Bolest se neće raširiti“, hipnotički smo ponavljali ona i ja, kasapeći monstrume. „Oslobodićemo budućnost paklenog nasledstva.“

I uspeli smo u nameri.

Baš kao što smo nekada davno – onda kada smo shvatili iz kakve smo baruštine isplivali – obećali jedno drugom da ćemo učiniti, te poštedeti svet još izdanaka skrnave loze.

Pravi pravcati svinjokolj!

Na starinski način…

Smeškamo se. Identično.

Ona mi prilazi, zaobilazeći odsečene glave asimetričnih lica, nakazne trupove, nedovoljno razvijene udove, nezdrave organe i mrlje tumorne krvi – smrdljivo mesište i salaste komadine tela naših predaka, koja sam morao da rasparčam, kako bih, bar u poslednjim trenucima, zaboravio na gadost.

„Vreme je“, šapuće i obavija mi ruke oko struka.

„Hvala ti“, izgovaram i prislanjam usne uz njene.

* * *

Smrad benzina, topljene masti i zgrušane krvi mi golica nozdrve.

U kuhinji smo. Ona i ja. Jedno naspram drugog, potpuno obnaženi i čisti, poput dve ponosne ptice suprotstavljenih kljunova – dokaz smo da su užas okončala zdrava i uzvišena bića.

Prelećem pogledom preko zidova. Okićeni su šakama zgrčenim u pesnice samrtnog bola, stopalima bez prstiju, smrznutim srcima i odsečenim ušima.  Delovi tela vise i u ostale tri prostorije, okačeni o S-kuke. Kuća se pretvorila u balsku salu krvi i organa, koje smo izaranžirali vodeći se sopstvenim ukusom za lepo i estetski neuvredljivo.

Još malo, pomišljam, i sve će biti gotovo.

Polovinu veka tiranije umobolnih privešćemo kraju na primeren način. Paradom u plamenu.

„Spreman sam“, izgovaram i zveckam kutijom šibica.

„Spremna sam“, nadovezuje se ona. Njen dah mi greje lice, kao u najlepšim zajedničkim noćima.

Duguljasti duboki ožiljak smeška mi se između njenih veštačkih grudi, podseća da smo nekada bili jedno biće – ono kojem smo oboje pripadali. Jedno biće koje su divljaci nasilno razdvojili, uz izgovor da ne dozvoljavaju da se kućom kreće… nakaza. Bes bi me savladao svaki put kada bih shvatio da su nas ONI nazivali ružnim postojanjem. ONI – tako bespravno!

Zato sam, upravo, zadovoljan poetskom pravdom poslednjeg svinjokolja. Nakazno nakaznom – zauvek u plamenu!

Doduše, i dalje nisam siguran da su baš svi bili svesni identiteta ubica.

Prokletnici su lako – kao što su gutali sve ostalo – progutali i priču o novom radnom mestu mog blizanca. Već nekoliko godina su bili uvereni da mi se brat odselio na zapad, u potrazi za boljim poslom. Pljuvali su, još kako, zanovetali kako se zemlje i roda odrekao, a on im je čak i razglednice slao… sklupčan u mom zagrljaju.

Budale!

Kada sam se na ovogodišnjem svinjokolju pojavio sa zgodnom plavušom, ni na kraj kratke pameti im nije bila ideja o promeni pola, mučnim hormonskim terapijama i bolnim operacionim zahvatima, zahvaljujući kojima se moj brat našao u drugačijem telu – primerenom, pravom usvojenom, kojim je mogao da zadovolji naše zdrave apetite, rasplamsa strast i podseti nas na jedinstvo u kojem smo davno uživali.

Ogledam se u bistrini njegovih očiju, znajući da je vreme za završno pročišćenje.

Palim šibicu i ispuštam je, a potom čvrsto grlim blizanca i glasno se smejem, jer znam da će nas plamen nanovo spojiti u neuprljano savršenstvo – sijamski san.

Autor: Radoslav Slavnić

Fotografije: favim.com

 „Poslednja generacija“ je jedna od pobedničkih priča na konkursu „Oktobar, mesec horora“ koji je raspisao magazin BlackSheep.rs