12 jan Obećanje

Izlazim sa fakulteta,
pipam se po jakni i džepovima,
tražim upaljač,
i dobijam mini-srčani-udar,
jer ga nisam napipao odmah,
ali razvlačim facu u kez,
kad sam ga našao.
Pružila mi ga je onda,
da pripalim cigaru,
pa sam zaboravio da joj vratim,
dok je sa mnom čekala autobus,
koji me je kasnije odvezao daleko od nje,
i sad mi je drago što posedujem nešto njeno,
da me priseti dok čekam autobuse.

Počela je kiša,
nisam imao kapuljaču,
i stvarno mi je prijalo da pokisnem,
dan je tako nedelja,
nestaje mi cigara,
a upaljač pali iz trećeg, četvrtog puta,
kao i većina stvari u mom životu.
Ljudi se sakrivaju od kiše,
meni je svejedno.
Dan je siv,
ne osećam se ni dobro, ni loše,
razmišljam o ispitima,
i to je smešno,
kreten koji je bio pijan na fakultetu,
zajebavao se i pisao pesme o devojkama,
bićima s kojim nije razgovarao do 2011.
i sad ih ima previše,
sada juri budžet,
i prestao je da pije.

Definitivno se osećam fizički bolje zbog toga,
ali pišem sranje pesme.
Realno i ovo je sranje pesma,
ranije sam imao šanse,
kad dođem olešen u stan,
srušim telefon,
padnem na glavu,
srušim sve hemijske olovke sa police,
i zgrabim šaku njih od kojih jedna jedva radi,
i napišem petnaest loših i dve besmrtne pesme.
Sad u moru sranje pesama ispliva možda jedna jaka.

I razmišljam o tome,
kako je jedna devojka insistirala,
da se držimo za ruku jednom,
a držala me je nekako mlitavo i bezosećajno,
i to nisam mogao da razumem.
Hodala je i ponašala se kao da nas prate kamere,
tako je palila i cigaru,
i pričala,
a meni se to foliranje ne sviđa.
I onda dok vrtim tvoj upaljač kroz prste,
setim te se.
Tebe koja si prirodna, svoja i ničija više,
koja mi se pripijala u zagrljaj,
tako sitna i niska naspram mene,
i kako si me zagrlila oko struka dok smo hodali,
i samo se zaustavila na keju,
jer si želela dugi poljubac baš na tom mestu.
Setim se tvoje priče,
i hoda,
tvog osmeha i tvojih očiju,
kad si se u fotelji okrenula prema meni,
dok sam izlazio iz kupatila.

Razmišljam o tvom mlađem bratu,
za koga si mi rekla da ne može da priča,
sa nekim koga vidi prvi put,
i za kratko vreme,
sedeo sam sa njim na podu,
i pričao o vozovima,
i crtao prugu,
igrao se kockama i diskutovao o automobilima,
a više je znao o njima od mene.
Kinuo je,
pa sam tražio od tebe maramicu,
da mu obrišem nos,
i kad sam to uradio,
čučnula si pored mene,
i poljubila me u obraz.
Kunem se da je to nešto najlepše,
što sam doživeo.
Obećao je da će te dovesti kod mene uskoro,
a ja verujem obećanjima,
pogotovo tako čistim dušama kao što su deca.

Ne pišem ovo jer patim i dalje,
vratio sam se u normalu,
samo znam da si zaslužila da budeš besmrtna,
i ja obećavam da ću to ispuniti.
A ostale devojke,
ljubomorne su na tebe,
pitaju me kome pišem toliko pesama,
koja je to zaslužila čitavo moje biće,
i zašto ih ne posmatram više isto,
zašto ne pričam sa njima u krevetu posle seksa,
nego se zabuljim kroz prozor,
ili u plafon i pušim.

Autobus za Pančevo je došao,
isprskao mi zelene pantalone,
opsovao sam,
ušao i seo.
Unutra je smrdelo na svežu povraćku.
Nedelja ko nedelja,
na zapadu ništa novo.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: favim.com