05 dec O padu

Vidi! Pustili smo da nam odrede pravac. Pa čak i tačke na tom pravcu.

Ja sam uvek bolje znala da crtam krive linije.

To mi sad ne pomaže.

Ali imam plan. Strašan!

Kupiću bicikl da se ponovo vozimo. Kada opet bude sunce.

Možda sretnemo onaj autobus. Crveni. Što se prelomi na pola pri svakoj krivini.

U njemu su ljudi.

Možda se tada setim. I ne pustim da samo prođe pored mene.

Ja često sanjam isti san. Padam.

I ti sanjaš isti san?

Ja se uvek probudim pre nego što padnem. Neizvesnost. Čak i u snu.

Kažu za snove koji se ponavljaju da su arhetipski. Arhe. Staro. Tipski. Opšte mesto. Ponavljanje.

O bože, oprosti što te zazivam u ovom mnoštvu banalnosti, ali zar je pad sve što je sanjalo staro vreme? Zar je jedino što nam je zajedničko sa precima pad?

A možda oni to nisu ni sanjali. Istorijska laž. Ni prva ni poslednja.

Možda su nam proricali.

Reci, bar da znamo. I ne treba onda mi svi pod šljivu. Nego pod jabuku.

I to onu. Sa Adamovim ugrizom.

Pa da se dičimo.

Pad.

Kao kad su padale bombe. A mi se igrali žmurke. I bili na produženom raspustu.

Ja pamtim da smo tada spavali kod komšije. Nije mu smetalo. Mada mu sada smeta moj pas.

I kad pada kiša. I sneg. I sve što pada.

Valjda zato što nam to dođe kao ogledalo.

A nikad ti nisam rekla da si ti jedino ogledalo u kom sam poslednji put videla sebe.

Ja nekako izbegavam da srećem sebe. Ne znam. Hoću nekog ko se smeje.

Kao mi što smo se smejali. Onom što je na kapiji napisao „Čuvaj se starog psa. Ujedam.“

Gospode! Kako ništa nismo znali. Kako nismo videli da samo stari psi ujedaju.

Nekad i oni mlađi.

Ne znam. Valjda je stvar u tome što smo počeli da posrćemo pre neo što smo i prohodali.

O gorem i da ti ne pričam.

Mene valjda spasavalo što se družim sa starim Bukom. On se tako smejao svemu. I uzdizao svoje padove. Dizao im spomenike.

Kako ja da se borim sa tim? Ja ne znam da vajam pa da pravim skulpture. Mada, moderna umetnost trpi sve.

Da napravim krug. I napišem –pad.

Ali onda bi to tumači razvlačili svakako. Znaš već. Krug – život. Odmah bi rekli da dotični umetnik (ili je nepravilno da sebe obeležim muškim rodom imenice; jbg, imenice ne menjaju rod; umetnik je umetnik šta god ona radila) shvata svoj život kao pad.

Ili bi rekli: „Aha, krug! Večno ponavljanje! Večni pad!“

A možda bi taj krug zapravo samo bio lopta. Obična igračka za decu. Kojoj je suština da pada.

Ne bi sigurno shvatili da sa padom treba kao sa igračkom. Dragocenom. Koja ipak ne može ništa tebi. Ali ti možeš svašta sa njom. Recimo da se opet smeješ.

Eto, kupiću bicikl. Da se opet vozimo. I opet će sijati sunce. Makar i ako ne bude sijalo.

Tačka!

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: picstopin.com, weheartit.com