Ja tebi ne bih pisala reči.

Jer ti me suviše dobro razumeš,
da bi me sa papira čitao.
Ti nikada,
baš kao i sada,
nisi želeo da me upoznaš,
više od onoga što ti je već poznato.
Nije te briga,
kada sam ustala,
da li sam noćas spavala,
šta sam sanjala.
Nije te briga gde ću posle posla,
na šta i sa kime trošim,
svoje vreme.
Kome rasipam prazne reči,
dok o tebi govorim.
Ti nikada nisi želeo da čuješ,
šta o tebi imam da kažem.
Ni da mi objasniš,
zašto me razumeš.
Nije te briga gde sam bila juče,
ni gde ću sutra.
Svejedno je da li ću zauvek živeti,
par ulica od tebe.
Ili negde u Africi,
Južnoj Americi,
ili Indiji.
Jedino te je briga,
ako me baš danas sretneš,
da li je onaj osmeh još uvek,
samo za tebe rezervisan.
I da li ćemo opet očima ispričati,
sve ovo,
o čemu se ne govori.