31 avg Nosi se

Viktor sedi sa druge strane mosta, one rizičnije.
One gde te milimetri dele od pada.
Klima nogama, puši.
I razmišlja…
„Šta me drži da ne pređem taj milimetar?“
Dovoljan je jedan jači kašalj, pa da pad u Dunav bude neminovan.
Ili samo jedan jači vrisak.
“Nosi se bre, Dano!” viče toliko jako da odjek postaje zemljotres.
“Nosi se Dano, što ne mogu da te potisnem!
Ni u tuđe ruke, osmehe i oči!
Nosi se, jer i tu uspevaš da isplivaš
i da se prikažeš.
Nosi se Dano, jer se toliko trudim da te ugušim, u neke crne ambise i dubine,
da je jedino ostalo da sanduk zatrpaju zemljom.
Ali nosi se Dano,
veštice, nesrećo,
tornado sa lepim pogledom
i iz groba bi se povampirila.“
Dim mu pravi njene obrise.
Slova koja piše znaju samo za njeno ime.
“Svaka napisana priča ide tebi.
Nosi se Dano, što tako jedino i znam da pišem.
I što si mi i to oduzela.”
“Nosi se”, urla Viktor toliko da mu glas gubi snagu:
„i ti
i tvoji zubi
i tvoje reči
koje mi ne izbijaju iz glave,
nego mi već mesecima
diktiraju otkucaje.”
“Nosi se, zato što me bole slova sopstvenog imena, koje mi se ruga.
Sve je sada poraz, Dano.
Nosi se zbog tvog mirisa,
koji je otrov
i zbog kojeg ne mogu da udahnem, kao da sam vezan lancima.
Nosi se i ti i tvoji planovi
u koje si me uvukla,
pa sam zajedno s njima ranjen
i ostavljen da trulim.
Nosi se Dano, zato što sada neko drugi ima bolju verziju tebe,
koju si sebično krila.
Nosi se Dano, što ti nije bilo dovoljno to što mi je jedino za sebe ostala koža.
I to si mi otela.
Nosi se, jer ne umem ni da te zamrzim, ovako usamljen, okrvavljen i poražen.
Nosi se, znaš,
jer tvoje ime i prezime,
jedino tvoje ime i prezime,
omogućavaju da ne pređem taj milimetar do dna.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: weheartit.com