25 sep Noć boje duge

Nisam znala da mogu da budem tolika kukavica. Ponovo sam pobegla, iako nemam predstavu šta je tačno moj greh. Mislila sam da je sloboda ono čemu težimo i da je ljubav najlepše osećanje. Ne. Ljudi žele samo da budu deo stada i da se ne izdvajaju, a ljubav…ljubav je skrivanje, suzdržavanje, suzbijanje nagona. Pokazivanje ljubavi je sramota! Ipak, nisam više mogla da podnesem mržnju poznanika i namrštena lica ljudi koji su prolazili pored mene. Gledali su me kao ubicu. Žene su upirale prstom na moje obojeno telo i govorile deci kako ne treba da budu takvi kada porastu. Pokušavala sam da ne obraćam pažnju, ali bi reči uvek nekako uspele da prodru u mene.

Niko ne ume da objasni kako je to nastalo. Svi imaju svoje teorije, mitove, čuli su od nekoga da se desilo to i to, i za ovih 20 godina ne postoji nijedan naučni dokaz porekla ove pojave. Nešto više od tri milijarde ljudi, koliko živi na ovoj glupavoj, zagađenoj planeti ne zna šta im se dešava. Imaju samo pretpostavke. Iako je pronađen efikasan lek za rak, stalo se na put genetskim deformacijama i retkim bolestima, nauka nije mogla da nađe ni uzrok, ni objašnjenje. Naravno, mnogi religiozni ljudi su umešali svoje bogove u ovo, tako da je njihova teorija da je bačeno prokletstvo jer su ljudi grešni. Naravno, nisu bili grešni nikada do sada! I tim ljudima je u glavu usađen strah. Sada svi oni idu u crkve nedeljom i slušaju lekcije. Ponovo čitaju Bibliju, ili je pišu. Uskoro izlazi Savremeni  Zavet sa novim, naročito istinitim pričama o nemoralnim dodirima.

To se nije desilo u jednom danu. Nedeljama, ljudi su odlazili kod lekara, raznih vračeva, pokušavali da piju neke lekove, pisali po forumima, ali ništa nije pomagalo. Tek nakon nekog vremena prihvatili su činjenicu da ostali ljudi mogu da ostave trag na njima. Nečiji dodir, u zavisnosti od toga da li je jak, ili slab, da li je osoba srećna ili ljuta, da li je žensko ili muško, izaziva reakciju na drugom telu i na njemu ostaju razne boje. Te boje se ne mogu isprati, niti sakriti. I ne postoji pravilo. Ono što je zanimljivo jeste da mi nismo mogli da ostavljamo tragove na sebi.

Imala sam oko godinu dana kada su moji roditelji primetili to na meni. Tetka koja je došla da me poseti, poljubila me je i uhvatila za ruku. Na mom obrazu ostao je ljubičasti karmin, a na ruci ružičasti obrisi prstiju. Moji roditelji su već čuli za ono što se mnogima desilo, tako da nisu bili iznenađeni, ali su bili uplašeni. Karmin nije mogao da se skine, a ni oni obrisi. Majka je mislila da je to neka zaraza i tetki više nikada nije dala da dođe, iako nije bila njena krivica. Tako sam mesecima živela u izolaciji. Niko nije dolazio, a moja najveća avantura bila je izlazak u dvorište. Bilo mi je dozvoljeno da se igram sa igračkama, ali to nije uspelo da zamaskira moju usamljenost. Lutke su pričale samo ono što ja želim da čujem. Kada su mi se tragovi povukli, videli su da mi nije ništa. U vrtić sam krenula tek kada su shvatili da se to i njima dešava. Jednog jutra, majka je obukla majicu sa dugim rukavima i farmerke, iako je napolju bilo preko 20 stepeni. Nisam znala zbog čega je to, samo sam pomislila da su poludeli. To je jedno od retkih sećanja koje i danas imam.

U školi smo samo pričali, nismo se dodirivali. Kada bi neko dobio šamar, to bi svi videli. Ipak, to se dešavalo sve ređe. Sada su svi imali dokaz da ih je roditelj udario. Po zakonu, deca imaju pravo da prijave policiji nasilje. I tako su mnogi roditelji sa problematičnom i razmaženom decom završili u zatvoru sa kaznom od nekoliko godina. Ipak, smatrala sam da je to preterano. Stalo se na put nasilju nad decom, ali ne i razbojništvu. Reči su mogle da nas obeleže samo iznutra. Šteta što te ožiljke niko nije mogao da vidi.

Nisam se osećala prijatno te 4 godine. Išla sam u školu samo zato što sam morala. Ništa nismo učili što bi moglo da se iskoristi u svakodnevnom životu, reforme školstva su postojale samo u teoriji. Uglavnom sam sedela sama. Na odmorima sam retko razgovarala sa ostalima. To bi bili prazni razgovori, o momcima, kozmetici i izlascima. Uvek sam jedva čekala da odem kući i pišem ili se dopisujem sa ljudima iz drugih država. Postoji zanimljiv sajt koji je bezbedan i povezuje te sa ljudima sličnih interesa. Preko virtuelnih naočara, može da se postigne efekat da ste u istoj prostoriji, iako ste udaljeni  3000 km. Često sam pila kafu sa Leom iz Engleske. To je jedna divna osoba sa kojom mogu da razgovaram o svemu, i da pobegnem iz realnosti jer ima najluđe priče i zna dobre sajtove. Želim da se preselim tamo jednog dana. Volim kišu, oblake i njihov akcenat. Volela bih da živim u Mančesteru, bar bih imala s kim da pijem čaj. U svom gradu se osećam kao veći stranac, nego što bih bila tamo.Nije lako imati drugačije razmišljanje u malom mestu.

Ljudi su jako ograničeni. Igraju se sudija i uglavnom jedna grupa razmišlja kao jedan mozak. Ko se suprotstavi, može da se pozdravi sa ostatkom. A mi smo socijalna bića i ne možemo da omogućimo sebi taj luksuz da budemo sami. Zbog toga je društvo odlučilo tim jednim mozgom da je greh dodirivati se. I tako je bilo. Više nije bilo držanja zaruke u javnosti, niti ljubljenja, pogotovo u letnjim mesecima. Naravno, po zakonu nije bilo zabranjeno, ali ovo propalo mesto je stvorilo sopstvena pravila. Neke devojke iz odeljenja su roditelji kažnjavali, jer su imale tragove na rukama, vratu, ili usnama. Time bi bile označene kao promiskuitetne i  poletne. Jedino trudne, udate devojke bile su pošteđene komentara. Moja nesreća je u tome što me nikada nije bilo briga šta će drugi da mi kažu. Nisu mi bitni u životu i ne mogu da me povrede. Šta ćeš, niko nije savršen.

Moj život se promenio na bolje kada sam upoznala Luku. On je jedan od onih momaka koji nisu praznoglavi i nabeđeni. Neverovatno je koliko se dobro slažemo. To nije ono slaganje „Da, draga, kako ti kažeš.“, nego kao da smo disali u istom ritmu. Imali smo sličan pogled na svet i nikada se nisam osećala usamljeno pored njega. Propatio je dosta u životu. Odrastao je sa bakom i ona je od njega stvorila velikodušnu i neiskvarenu osobu. Odmah posle srednje škole je počeo da radi. Ostao je potpuno sam par meseci pre nego što smo se upoznali. Često sam sedela u kafiću u kom je on radio, ali nisam toliko obraćala pažnju na njega. Uvek bih sedela na istom mestu, ili bar blizu. Moj omiljeni sto je bio zavučen i nalazio se na kraju lokala, tako da je retko ko dolazio u taj deo. Meni je to odgovaralo jer sam obično pisala pesme ili priče. Ponekad bih čak ponela i dnevnik, jer preko dana nije dolazilo mnogo ljudi.

Jednom prilikom, kada mi je doneo račun, pitao me je da li bih izblejala sa njim. Bila sam zatečena, jer sam većinu vremena provodila sama. Pošto sam ga pogledala sa izrazom lica koje je bilo između uplašenog i iznenađenog, pokušao je da popravi situaciju. Rekao je kako nije hteo da bude napadan, ali da širim neku prijatnu energiju. Pristala sam jer sam imala neki dobar oećaj povodom toga. Otišla sam kod njega, uz dozu zabrinutosti, jer sam ga tek upoznala i nisam bila bezbedna. Tada sam saznala da živi sam i da živi jako skromno. Jedino što ima je taj stan. Naručio je picu i pokazao mi svoju svesku sa pesmama, koja mi je privukla pažnju jer je ručno ukrašena. Mislila sam da se šali, ali ne. Iznenadila me je činjenica da nikada nije objavio svoje pesme. Rekao je da nikada nije dobio nikakvu nagradu na konkursima na koje ih je slao. Predivne su. Možeš da ih osetiš, iskrene su i kao da su žive. Možda je to i do mene. Pričali smo do kasno uveče. Čak smo i smišljali teorije o otiscima. Jedna od njegovih ideja je da je to u našim očima, kao da smo dobili mogućnost da vidimo spektre boja koje ranije nismo mogli da registrujemo. Uz to, pričao mi je o tome kako veruje u reinkarnaciju. Da me majka nije zvala, ne bih znala koliko je sati. Imala sam potrebu da ga ponovo vidim. To osećanje je, prema njegovim rečima, bilo uzajamno. Počeli smo da izlazimo i zavolela sam ga, možda čak i više nego sebe. Mojima se on nikada nije dopadao. Ono što im je najviše smetalo je to što je bio slobodan. Ni on nije zavisio od društva. Ako ga neko prihvati, super, ako ne, ništa. Kada bismo bili kod mene, pomazio bi me pred njima i ostavio ljubičaste nijanse na mojoj ruci. Majka bi me kasnije prekorila zbog toga. Nije mi bilo jasno u čemu je problem. Takođe, pričali su kako dete bez roditelja uvek odraste kao kriminalac.

Bili smo zajedno oko dve godine, kada sam odlučila da ne mogu više da izdržim život u ovoj sredini. Još uvek se nisu opametili. Pokušavala sam da objasnim nekim ljudima da su dodiri postali umetnost. Mi smo platno i ljudi oko nas prave slike. Divne slike. Počela sam da studiram književnost i bila sam prva godina kada sam se preselila kod njega. Nije im se svidela ideja jer su smatrali da on loše utiče na mene. To samo dokazuje da me nikada nisu poznavali, iako sam im dete. Svaki dan nam je bio zanimljiv. Očistila sam godinu u roku i imala sam dosta vremena. Ipak, to nije bilo dovoljno. Nisam bila dovoljno dobra ćerka. Ono što je još više razljutilo moje jesu boje duge na meni. Naime, normalni ljudi su imali svega nekoliko obrisa na sebi. Uglavnom su spavali u odvojenim krevetima, držali ruke pored tela i živeli uobičajeno, jer „Šta će narod reći?“. Meni je sve to bilo fascinantno. Kao da smo mogli da vidimo tuđe aure na sebi. Jedna strastvena noć je okrenula ljude protiv mene više nego ikada. Pravilo je bilo da se čak i deca prave mehanički. Možda čak i vantelesnom oplodnjom. Ja sam još od šesnaeste godine znala da ne mogu da imam decu. Luka kaže da je možda i bolje, jer ne želimo da ogajamo dete u tako zatucanom svetu. Julska noć. Slušali smo neke pesme stare preko 100 godina. Spremila sam neke kolače koji su ispunili ceo stan mirisom vanile. Poljubila sam ga u vrat. Zatim je on prešao vrhovima prstiju preko moje nadlaktice. Plesali smo uz neku pesmu Cry just a little for me. Nikada je ranije nisam čula, ali je zvučala predivno. Osetila sam njegove ruke na struku i uhvatila ga za ramena. Naslonila sam glavu na njegove grudi i slušala otkucaje. Bili su mnogo brži od ritma pesme. Gurnula sam ga na krevet i legla pored njega. Ljubili smo se kao da nam je prvi put. Mislila sam da levitiram. Dodirivao je moje telo lagano, kao da je od peska i da će se rasturiti ukoliko ne bude oprezan. Ipak, u nekim trenucima bi zaboravio na svilene poljupce i načinio grublje poteze. Moji nokti su ostavili pruge na njegovim leđima. Nisu nestale posle 20 minuta. Nije ni bilo bitno. Tela su nam se dodirivala i stezao me je za ramena. I pored toga, imala sam osećaj da me dodiruje paučina. Stomakom mi se širio prijatan osećaj lakoće.

Kada sam se probudila, još smo bili zagrljeni. Otvorila sam oči i gledala sam u drveće. Na listovima su se videli obrisi podnevnog sunca. Onda sam se okrenula ka njemu. Bio je božanstven od samog jutra. Crna kosa mu je opet bila čupava. Imao je lice bebe kada je spavao i uvek mi je bilo žao da ga budim. Tek kada zatvori oči, vidi se koliko su mu dugačke trepavice. Ipak, možda je tačno da buljenje u nekoga može da ga probudi. Rekao mi je da izgledam kao da sam okupana dugom i poljubljena savršenstvom. On je izgledao slično. Nespretne linije su se pružale njegovim telom i izgledale kao šuma. Plava i zelena su se stapale u jednu nijansu. „Sada nema izlaska dva meseca!“, šapnuo mi je. Možda bi bilo bolje da sam tako uradila. Čim smo izašli, bili smo propraćeni čudnim pogledima. Kao da smo najprljavija stvorenja na svetu, ljudi su komentarisali iza nas. Ipak, ono što me je najviše pogodilo bile su reči moje majke par dana kasnije. Rekla mi je kako sam kurva, kako ljudi pričaju svašta o meni, kako je brukam. Volela bi da joj nisam ćerka, jer joj nisam donela ništa dobro. Tada sam shvatila da ne pripadam tu i da porodica nije ono što sam mislila da jeste. Ne želi više da me gleda? I ne mora.

„Ljubavi, opet razmišljaš o prošlosti?“, prekinuo me je Luka ušavši u dnevnu sobu. Sedela sam na kauču i gledala kroz prozor. Tačnije, gledala sam u jednu tačku koja kao da nije ni postojala. Misli su mi letele haotično i nadovezivale se jedna na drugu. Čak nisam ni primetila suzu koja mi se spuštala niz obraz. Seo je pored mene, obrisao je palcem i poljubio me u čelo. Nisam mogla da prestanem da plačem, jer sam izgubila kontrolu nad sobom. Vikala sam na njega i rekla sam mu sve što sam želela da kažem ostalima. Ta bezlična masa nije uspela da me promeni. Ne želim da živim kao robot, samo zato što ostali smatraju da je to normalno. Tresla sam se od besa i tuge. Smirio me je zagrljajem, ali je u meni i dalje gorela vatra. Ubrzo smo se odselili i započeli normalan život, samo nas dvoje.

„Ne znam, vraća mi se film kad god pomislim da sam zaboravila na sve.“

„Reči nemaju vrednost. Ne treba da budeš njihov rob.“

„Znam, ali bole. Ili je ono što zaista boli činjenica da me čak i porodica mrzi. I to zašto? Zato što čekamo da nam neko kaže šta ćemo uraditi sa svojim telom?“

„Ne mrze te, samo nisu dovoljno jaki da oslobode svoj um.“

Nevena Jovanović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Noć boje duge“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“).