04 sep Nepostojeća priča

Pisala sam ti skoro, iako se ne sećaš. Tako si rekla kada sam te pozvala malopre telefonim. Iskreno, znam da nisi ni otvorila mejl. Na poleđinama pozivnice za rođendan koje si mi pisala, a koje i dalje čuvam, nije obrisano ni jedno slovo. Pisala si ga onim svojim sjajnim roze flomasterom, koji mi nikada nisi dala da koristim. Ja tebi jesam, svoj žuti.

Baš kada sam se pakovala i selila u drugi stan, naišla sam na staru kutiju i pozivnice u njima. Zato sam ti pisala. Moj novi život, kako si mi pričala, ne iziskuje mnogo mene u njemu. Znaš, čućemo se, znaš, drugarice smo bile. Da, znam, jesmo. Bile smo. Posle toga nema više ništa da se kaže.

Ti si uvek bila ta koja je imala jači stav prema životu do mene. Kažu da su obično takvi ljudi, koji ne znaju šta je život. Kriju se iza svog stava. Iza reči i izraza koje nikada nisu u stanju da protumače. Kažeš, bila sam prosta. Pitam te opet zašto. Kažeš zato što si u svom svetu. Čudno je kako ti koja si čitavog života imala najbolje lutke, suknjice i mašne, pričaš meni o nekim svetovima. I sada kada se naš poslednji razgovor završio, videla sam da si sve vreme bila u pravu. Ja živim svoj svet. Ti si i dalje u tuđim.

Meni nije krivo igračaka. Deca obično pamte detinjstvo po igračkama. Onim omiljenim i manje omiljenim koje su dobijali. Ja sam uvek bila drugačija. Pamtila sam ga po ljudima sa kojima sam delila te igračke. I žao mi je zbog toga. Da sam na sekund obratila pažnju na igračke, možda bih i imala čega da se sećam. Nije ti bila potrebna mašta. Bila je bezveze za tebe tako sa vezom. Ti si imala pojma o svim stvarima ovoga sveta, o svim temama si pričala, o svakom detetu si znala sve ono, što uglavnom nije bila istina. Volela si da pričaš, o nekim dalekim stvarima, koje se nikada nisu ticale tebe, ali zaboga, svi su pričali o tome.

Vremenom ti koji su bili svi, su se smanjivali i ostao je niko. Da, taj niko sam bila ja. Jednom si me tako nazvala, pod izgovorom da je to bila šala. Napisala sam, kada me više nisi poznavala, da je prijateljstvo večan zagrljaj sreće. Od tada do danas je prošla koja godina, i ko zna koliko novih svetova kroz mene. Nikad do pozivnica, do malopre, nisam pomislila na tebe. Čak i kada sam to pisala, nisam se setila. A setila sam se svih. Verovatno je to zato jer me nikada nisi zagrlila.

Uostalom, naučila sam da, prijateljstvo jeste, jedan veliki zagrljaj sreće, i da oni koji me jesu zagrlili veliko, mogu da mi budu prijatelji. Pozivnice sam, iskreno i izgubila. Onu jednu najvažniju, ti nikada nisi dobila. Ja jesam. I nije bila od tebe, bila je od pravog prijatelja. Nekima nisu potrebne male pismo torbice koje ti imaš na pretek.

Meni je bila samo potrebna potvrda onog mejla na koji mi nisi odgovorila. Koji nisi otvorila. A bilo je prosto. Jer da si zanemarila naslov koji je glasio „Uspomene“, videla bi da je mejl prazan. Baš tako, kao i u mojoj glavi, u mojim pozivnicama i u mom svetu, sve što ima veze sa tobom je baš tako. Prazno. Baš kao što si i ti. Prazna ti je i torbica i svaka sledeća pozivnica za tebe je prazna. Kao i ona poslednja, koju si mi dala, kada sam htela da te zagrlim.

Autorka: Viktorija Marković