30 okt Neizgovorena reč

Običan dan u običnom gradu, običnog čoveka u običnom kafiću. Gutljaj kafe, dim cigarete i pogled usmeren ka slovima utisnutim u papir slabih svojstava i kvaliteta. Osećam pomešane mirise, gorak talog na jeziku…

Pored mog stola sedaju prijatelj i prijateljica. Nezainteresovan za okolinu nastavljam čitanje. Trenutni ukus i miris kao da su u potpunom saglasiju sa pročitanim…

Do tada kroz uši prolaze različiti tonovi, glasovi, slab vetar i zvuk automobila, ali red po red pažnja i usmerenost očiju ostaje na zapisanoj reči. Moja koncentracija i neometenost misli nisu mi bili sumnjivi sve do trenutka kada se oglasila melodija poznate pesme:

I Like The Feelin’ You’re
Givin’ Me
Just Hold Me Baby And I’m
In Ecstasy

Roj misli nekontrolisano počinje da narušava mir trenutka. Da li je to samo moja navika, ili svi imamo to nešto u sebi do sada neimenovano da određene reči i tonove vezujemo za ljude, trenutke i situacije?

U sećanje dolaze – oči boje zimskog jutra i usne koje su uvek u čudnom pokretu  neme; trenutak kada ostajem sam bez odgovora na pitanje – bez one reči koja nam uvek nedostaje kada bivamo ostavljeni – a nje zapravo nema, ne da se izgovoriti.

Just Promise Baby, You’ll
Love Me Forevermore

Pesma se bliži kraju, pokušavam da potisnem sećanje na trenutak i osobu. Ali ne, pitanja, razmišljanja, teorije i onaj neodređeni osećaj u predelu grudi ne prekidaju da ispunjavaju moje telo i ceo prostor.

Osluškujem razgovor dvoje stranaca. Ah, ta standardna priča – nikada do kraja iscrpljena i ispričana.

Ona – Šta je u tome loše?

On – Opet me prekidaš! Nema tu ništa loše, ali ja nikada neću biti zadovoljan. Mene sve prođe. Nekako nemam reči da ti objasnim…

Gasim sluh za ovaj razgovor. Prokleta pesma, prokleti slušni voajerizam. Sećanja se ponovo vraćaju. Razgovarali smo o tom osećaju nezadovoljstva. To je ono stanje svojstveno svima nama. Kada dolaziš do sitnih ili krupnih ciljeva, a ništa od toga ne ostavlja u tebi traga i ne ispunjava te. To je klasično ljudsko prokletstvo i nemogućnost ili neželjenje da budeš srećan. Da, o tome smo razgovarali…

Zašto se vraća u misli? Zapravo ja ne znam koja je priroda mojih emocija, ne znam kako bi se to rečima nazvalo… Da li je to osećaj na kome treba temeljiti današnje razmišljanje i preokupaciju razuma? Verovatno ne, ali moja glava, moje izgubljeno vreme…

Ključni problem je u neizgovorenim rečima – one treba da daju neko olakšanje, objašnjenje, a zapravo ne znače ništa. Jer mi nismo svesni svojih želja, a kada dođe ostvarenje ne umemo da ga osetimo, proživimo…. The Way You Make Me Feel…(odzvanja zajedno sa sećanjima).

Nastavljam čitanje. Isključujem misli za sve – zvukove, sećanja, ukuse i mirise. Pogled se ustremio na jedan pasus:

… Bože, šta sve ne protutnji čovekom iznutra, on trpi sam i doveka, I nekazano istrune s njim da bude zemlja, jer su mnogima reči neposlušne, mnogima nedovoljne, a mnogi rođeni su da se prećute…

Reči  –  one su naša sreća i nesreća, želja, ostvarenje i izgubljena nadanja, prošlost, sadašnjica, budućnost, ljudi koji budu, prođu, dolaze… Zašto ih nekada kažemo previše, a nekada nikada ne izgovorimo? Zašto ih nekada čujemo, a nekada ih večito čekamo?

Posmatram ispred sebe crtež na cenovniku –  devojčica neobično velikih očiju i neobično malih usta na kojima je neizgovorena reč – odgovor, osećaj, odbijanje, ostajanje, odustajanje, odbojnost, odanost…. Ispod piksle ostavljam novac, uzimam knjigu u ruke i odlazim.

Napustio sam prostor i zvuke prostora, ali u svesti me još prate oči boje zimskog jutra i usne u čudnom nemom pokretu i večito čekana, usudom dodeljena svima nama – neizgovorena reč.

Autor: Vladimir Janković

Fotografija: blogspot.com