21 avg Ne uvijaj, mrmote!

7:26.

Ležim u svom tipično razbucanom krevetu, sa netipično kratkom razbucanom kosom i sunce me štipa za oči jer, naravno,opet nisam spustila roletnu. Grabim laptop, da kažem ponešto. Nisam skoro.

Prvo hoću da kažem – spuštajte roletne, ljudi. Ja živim na trećem spratu pa je progoniteljima teško da provire i shvate šta mi se dešava, ali sam zato dovoljno glupa (luda) da blogujem o tome i dobrovoljno dam uvid. Kad već nisam dovoljno teška da dam krv, pomažem narodu kako mogu.

Jednom mi je jedan poznanik rekao da bi voleo da bude kao ja.

Rekla sam mu, nemoj, molim te.

Želudac mi napravi salto u stomaku kad vidim koliko je ovaj svet pun polu-ličnosti. Ljudi valjda ne kapiraju da se neko voli jer je svoj i drugačiji. A „drugačijost“ se ne postiže imitiranjem. Ko će da vas voli, ako je najbolje što možete da ponudite kopiranje i izgubljen identitet?

Previše je devojaka koje želeda izgledaju kao živa Barbika. Momaka koji žele da su kao Ronaldo. Devojaka koje žele da pišu kao Tijana. Ne trebaju vam i klonirane Milice. Ne trebaju vam, stvarno. Ko želi da bude metar i šumska jagodica koja se goji i kad jede musli? Voleli biste da vam se kosa froncla na vetru kao da vas je neko prikačio na struju? Da se i pored pet pokrivača zimi smrzavate? Da (ju, bože, bruke i sramote) jednom u životu rešite da studirate ono što volite?

Pa ne bili mi vi u koži kad dušebrižnici počnu da „sažaljivo“ zapitkuju:

– Što ti posle tri godine menjaš fakultet?

Da ne pričamo o tome da pitanje najčešće postavljaju ljudi koji treći put upisuju istu godinu, o maminom i tatinom trošku.

Ili kad mi kažu:

– Znaš, to tvoje pisanje iz kreveta, to nije pravi posao.

Dobro, nije. Ali mi plaća račune, kinder jaja, sestrine hirove i takve stvari. Meni je, eto, savršen i stvarno mi nije žao što ne mešam malter ili ne pakujem gajbice paradajza. Iako sam i ovo drugo radila svojevremeno, bez problema.

Sa druge strane, ipak,da ne grešim dušu, ovih dana je tako dobro biti Milica. Evo i zašto. Pre nekoliko meseci, dobila sam komentar na jedan tekst. Otprilike je glasio:

„Dvadeset dve godine? Kao da piše dete od dvanaest godina.“

Ne znam šta je bila poenta komentara.

Zapravo, lažem, nagađam – da me povredi.

Ali. Ja nikad nisam ni patila za time da imam dvadeset dve ili dvadeset tri godine i matorenje me zapravo jako nervira. U prilog tome, želim da vam kažem da sam dobila Monopol, magično vino i samouvijajuće ćebe sa rukavima za rođendan. I da sam tom prilikom odlepila od sreće. I da nemam dečka i ozbiljnu vezu jer mi to ne ide. Empirijski dokazano, u više navrata. I da mi sa druge strane jedenje i gledanje maratona serija i crtaća ide savršeno. Slaže mi se uz celulit. Eto, i celulit imam. I kolekciju igračaka iz kinder jaja koja i dalje raste. Toliko, da ne znam više gde ću sa njima. (Hoće neko da se menjamo?)

U prevodu, imam sve što mi treba, pa i preko toga – i ono što mi ne treba baš. Kao, na primer, godine preko dvadesete. Ali šta ću, po prirodi sam detinjasti kolekcionar.

Pa me linčuj, savršeni, ozbiljni odrasli svete.

Možda imam dvadeset tri, ali mi i dalje ne možeš ništa.

A ti, mrmote, ne uvijaj čokoladu.

Lakše ću je pojesti bez omota.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: