Ne mogu nam kilometri ništa

6. маја 2019.

Ne mogu nam kilometri ništa. Neka se račvaju putevi, ukrštaju autobuske linije i vozni redovi. Mi smo uvek na istim talasnim dužinama. Grlimo se nebom kao hit nedelje na radiju. Umemo i dalje da se poljubimo mislima.

Ne mogu nam kilometri ništa. Posebno što ih ima toliko mnogo. Kao da ne znaju da u toj jednačini mi uvek pobeđujemo.

Ponekad mislim da zaboraviš koliko smo bliski. Progutaju te gradski prevozi, progutaju te supermarketi, i ne osećaš kako te žvaću pokretne stepenice. A ja sam sa druge strane. Gledam te kao sebe u ogledalu da gledam i mislim: kako je moguće da ne znaš koliko mi nedostaješ?!

Ne mogu nam kilometri ništa, čak ni ovog jutra. Ti misliš da ja spremam doručak za decu ili da nameštam krevete, istresam posteljinu preko prozora što gleda na ulicu. I ja sve to radim. A u sebi čučim, saterana u neki ćošak i zamišljam da svet nije ovako mračno mesto. Mesto u kome se svako grči. U kome prijatelji razgovaraju o ratama za kredit i školarinu. U kome roditelji gledaju decu samo kroz kameru telefona.

Sklupčala sam se u sebi i posmatram. Ljudi u stvari pojma nemaju koliko je ovaj svet mračno mesto sa kratkim rokom trajanja. Kako bi i mogli da znaju, kad kukaju zbog svega onog što bi jednostavnog čoveka radovalo. Na društvenim mrežama lažemo, u stvarnom životu se žalimo, a snove i ne sanjamo više.

Ali šta nas to briga?! Nama kilometri ne mogu ništa!

Mi smo se jedan u drugog zakopčali. Nosimo se u unutrašnjim džepovima, u izlizanim farmericama i umornim srcima. Mi se osećamo. Kilometar po kilometar. Do neshvatljive blizine. Do unutra. Do prožimanja koje guta sve daljine.

Čak i kad nismo dobro, čak i kad saterani u ćoše pijemo tuđe gorčine kao vodu.

Čak i kad se zagledamo u sopstveni mrak i čujemo eho svega onog što je prošlo i što će tek doći.

I tad.

Kilometri nam ne mogu ništa.

Autorka: Srbijanka Stanković