20 nov MRAK

Posvećeno svakom mladom, nesigurnom čoveku…

Zabranjeno za pse i Egipćane.

Preporučuje se čitanje po danu.

Sećam se da je u toj sobi bilo mračno i da nije hteo da mi se digne. Nadao sam se da je to zbog moje fobije od mraka. Cela priča sa tom fobijom počela je kada sam imao sedam godina. Išao sam sa ćaletom na neku glupu priredbu i uopšte mi se nije svidela. Posle nekog vremena mi se pripišalo i baš kad sam ušao u klonju, nestala je struja. A ja onako mali, šta ću, usrao sam se od straha. To i nije toliko bitno. Bitno je da se plašim. Zbog toga ne volim ni priredbe, ni umetnost, ni masu. Od svih tamo prisutnih samo oca nisam zamrzeo.

Kada je upalila svetlo visio mi je onako spušten i smežuran kao krompir. Odvratan prizor. Onda je došao red na saznanje da se nalazim u nekom stanu, a stan je bio na Karaburmi. Nisam voleo Karaburmu. Tamo sam neko vreme išao u školu. Svaki dan iz Zemuna sat vremena do tamo i isto toliko nazad. Na putu od stanice do škole bilo je mnogo pasa. Jednom sam pišao iza nekog žbuna i odjednom me je pojurio ogroman ker, koji mi je bio do…struka. U svoj toj žurbi sam se isprskao po trenerci. Bio je tu i neki lokalni džukac, zvali su ga Astor. Taj je bio baš zajeban. Klinci su ga izdresirali da napada bilo koga ko im ne pozajmi koji dinar. Priđu mi tako dvojica zatraže mi pedeset dinara. Ja ih pošteno oladim i krenem dalje. Samo čuješ iza sebe dreku: „Astore, Astore, ubij, ubij, grizi!!!“ Ljudi moji, kad me je to čudo pojurilo jedva sam živu glavu izvukao. Još nekoliko puta su me podjebavali ti klinci. Posle nekog vremena sam se dosetio da ponesem pedeset dinara i da ih nadmudrim. Kada mi je prišao klinac i zatražio ih, ja sam mu ih kulturno uručio. Onda sam ja počeo da se derem: ,,Astore, Astore grizi, ubij, kolji!“. I kao svaka budala najebah opet. Ipak su psi pametne životinje. Najurio me je kao pizdu. Posle sam se iz za vas nevažnih okolnosti prebacio u drugu školu. Laknulo mi je što neću gubiti dva sata dnevno u putu, i što više nikada neću videti Astora.

Bio sam i popio te večeri, a to mi i ne pada baš najbolje. Nikada i nije. U alkoholu nema ničeg, sem nečeg. A to nešto je nedefinisano. Nedefinisan je bio i moj motiv za napijanje i sam moj dolazak kod nje bio je nejasan. Možda sve ide odatle što sam ja baš taj neodređeni faktor. Nemoguće je da je sve navedeno loše, nešto je i do mene. U svakom slučaju jako mi se mantalo u glavi. Na njenim zidovima bile su razne slike, a jedna mi je probola oči. Veliki, isenčeni Egipćanin sa još većom alatkom. ,,To od mene nećeš dobiti večerasˮ, pomislio sam. Nisam mogao, a da ne nastavim samom sebi da iznosim zapažanja o tom kuratom manijaku sa zida. Zašto to tu visi? Okej, možda je ona perverzna, ali, čekaj! Pa ona živi sa majkom. Zar je moguće da joj je i majka željnica. Možda zajedno maštaju o tome. A možda im se pridruži i neka njena drugarica… Od svih tih bolesnih pomisli, umalo mi se nije digao. Dozvao sam se pameti. Ona je ležala na meni i ljubila me po vratu. Meni se to svidelo. Golicalo me je. Počeo sam da se smejem kao budala. Ona to nije skapirala, mislila je da sam se uzbudio i počela je još jače da me pipka po celom telu. Od njene težine i svog kikotanja nisam mogao da dođem do vazduha. Posle puno, puno vremena i nemogućnosti za bilo čim drugim opalio sam joj šamarčinu. Njoj se to svidelo. Opet je naskočila na mene, a ja opet isto. Da ste mogli videti taj bolesni pogled. Ja nisam tako stoički podnosio udarce. Kada sam bio mali, stalno su me tukli. Jednom me je neki majmun prisiljavao da radim sklekove u školskom dvorištu. Sve se brzo pročulo po školi, svi su za to saznali, pa i moji roditelji, koji su onda napravili sranje. On je bio izbačen iz škole, što je loše uticalo na moju sudbinu. Znate već kako to ide – pičkica, i ostale uvrede. Baš su me dobro unakazili tad… Ali volim ih jako. Mislim na roditelje. Posle toga batine su se samo nizale. A to mi je uvek bilo čudno. Nisam ja slab ili šta već, samo sam osećao da svoju snagu čuvam za nešto… Nešto što još nije došlo ali će doći. I uvek kada dođe nešto što mi signalizira da je to ono za šta sam se spremao, shvatim da ipak još nisam spreman. Ne znam zašto je to tako, ali jednostavno je tako. Nemojte misliti da sam neki mlakonja, ja bih to pre nazvao… Ne znam…

Pogađate da je možda ovo što je trebalo da se desi bila još jedna šansa da iskažem svoju snagu? Pa sad, kako se uzme. Osećao sam da imam snage, ali da nemam motiv da je upotrebim. I nekako baš sam bio blizu da zaplačem kada sam pomislio na ceo svoj život. Zar je vredno sve to što skupljam u sebi, da ta „revolucija“ bude ovo? Najobičnija jebačina, sa još običnijom Majom Majić? Dobro, ne zove se baš tako, ali glupo bi bilo da vam kažem kako se zove. Ta, nazovimo je, Maja bila je jako glupa devojka. Viđao sam je povremeno po odmorima. Dobro dupe je to bilo. Nije imala neke sise, ali u poverenju mogu da vam kažem da ja to i volim. Jednom mi je na ekskurziji u prvoj godina ušla u sobu i rekla: „Hoćeš da ti malo pravim društvo?“ A to je rekla baš paljevinski. Tad mi se bio digao, ali sam ostao svoj i rekao joj da mi je dovoljno društvo i ta pakla cigareta koju sam imao. Volim da pušim. Od tad me je stalno zadirkivala zbog toga. Šta sve čovek mora da trpi zbog papčeta dobre zadnjice… Jako je jednostavno to sa ženama. Ili si peder, ili si glup. E, baš zato sam ja i završio u njenom stanu. Ovaj drugi deo me već zabrinjava. Da li se i drugima nije dizao? Ponekad imam potrebu da budem u nekom tunelu, ali taj tunel nema svetlo na kraju tunela. To je samo zamka u koju mnogi upadnu, pa tako i ja. Sve u životu sam zbrljao, a moralan sam… I dok stojim u tom tunelu i vidim druge kako isto idu i traže to svetlo, pokušao bih da im objasnim da sami stvore svoju svetlost. Nikada ne verujte u ono što vam većina govori. To što mi se ne diže i neću uspeti da „skinem mrak“, ne znači da sam mračan i nemam svoje svetlo. Valjda, jer sve me to zbunjuje. Ljudi to ne razumeju. Ne razumem ni ja… Voleo bih da to mogu da vam objasnim.

Te večeri sam njoj to morao da objasnim, a nisam znao kako. Ona je bila željna kurca, a ja sam se plašio mraka. Divio sam se njenoj hrabrosti, jer čitao sam kod Frojda da se one plaše zmije a to je sve povezano sa falusom. Jako hrabro od nje. Ja svoj mrak nisam mogao da pobedim. Opet sam odložio to za šta sam čuvao snagu ceo život. Opet sam čuo lavež i zlobni smeh dece u školskom dvorištu. To je šetnja u mračnoj ulici. Uvek radije njom šetam, nego, recimo, kejom. Na keju šetaju strahovi. Voleo bih da nekad u mojoj ulici sretnem neku devojku koja je isto tako uplašena. Zajedno bismo šetali. Možda bismo došli i do keja. Nemojte misliti da očajnički tražim devojku ili tako nešto. Samo je bolje da sretnem nju. Na svašta tamo možete naleteti. Mislim na ulicu. Psi, sklekovi… I Egipćani. Oni su najgori. Smeju vam se u lice, a vi to ne vidite od mraka. Kada bi samo upalio svetlo, pobedio bih ga. A sve je to počelo zbog priredbe…A možda i mnogo, mnogo ranije.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografije: pinterest.com