Noćas je umro, neko tvoj. Na ulici. Među prolaznicima. Tramvajima i noćnim autobusima. Zakoračio kroz život. I tek tako, naprečac, iz njega iskoračio. Noćas je neko tvoj. Mrtvo telo na trotoaru. Još neohlađeno. Praznih pluća. Za dušu olakšano. Noćas je tvoj neko. Jedna nova zvezda u sazvežđu. Ka oblacima, nečujno uzleteo. Noćas je neko tvoj. Ili možda čak ti. Mrtvo telo. Nad kojim vetar i mrak, jedino bdi. Ne čuju...
Ne odvlači me od mojih snova. Da bi se u mojoj utrobi, rađao. Ti i tvoje seme, koje bi da niče, pod mojom ispošćenom kožom. Ne sadi svoje iluzije, u moje presušene šake, koje te nisu, dovoljno puta dodirnule. Ne rađaj mi se u mislima, ispod skraćene kose. Koja se mrsi pri vrhu, i izvija na krajevima. Ne lepi se...
Jer svaki put kada odeš, Ja se mrtva udam za tebe. Iz mrtvih probudim ljubavi groblje I krene povorka mrtvih svatova; Jer svaki put kada me zaboraviš, Ja se venčavam, naga, bez haljine. U mraku groblja obred dugo traje - Svadbi prisustvuju tvoje daljine; Jer svaki put kada se ne javiš, U sebi se...
(Električni orgazam – Nebo) Napolju laje pas. Ne znam zbog čega. Budi me pre alarma. Zadnjih nedelja ustajem po mraku. Stan napuštam po mraku. U stan se i vraćam po mraku. Između je veštačko svetlo neonke u fabrici. Kao pilići u inkubatoru, ljudi se tiskaju jedni...
- Biber ili čili? - Misliš na bajber? - Ej, ako ti zabajberim biće ti jasno na šta mislim! - Ipak čiliiiiiiii...
Nedostaješ mi, onako literalno. Kako niko realno, ne može da nedostaje. Nedostaješ mi kao vazduh plućima. Zaglavljen u grlu, među rečima. Kao dodiri koži. Nedostaješ mi, više nego govorniku ćutanje. I suvom nepcu, čaša vode. Nedostaješ mi kao tišina, među nanizanim tonovima. I glas, ogluvelom uhu. Kao svetlost, oslepelom oku. Nedostaješ mi, kao mrak, usnulim kapcima. I intimnost, nezasitim ljubavnicima. Nedostaješ, onako kako se ne nedostaje. Ludački. Neizdrživo. Nedopustivo. Opterećujuće. Kao misli, glavi otežaloj ramenima. Nedostaješ, kao zagrljaj...
Kradem tugu Mesecu, Što ove noći nad mnom bdi, Milujući pod nebom ljude,svoju decu, I suzu iz očiju uplakanoj zvezdi. Kradem talase iz dubine mora, Što nemir u dušu uvlače, Iz ove luke,tihe,bez govora, I školjku,što bez bisera plače. Kradem kišu iz oblaka, Nad kojim sada mrtvi spavaju, Tišinu iz daha mraka, I jednu od krune...
Mrak voli tišinu. I tišina voli mrak. To su dva dela istog jedinstva. Njihov spoj je bučniji od dobovanja kapi o minijaturni, plastični kišobran. Toliko ličnog postoji u toj intimi, da kada se zateknem u njihovom domu, osećam se suvišnije nego na košarkaškom terenu. Sakupljam...
Jednom će da iz mene izleti jato ustrašenih podivljalih ptica I da lete ne okrećući se Sve do Perzije U meni snivaju daleki svjetovi kojima ni ime ne znam Na mojim rukama su krvlju izvezeni reljefi Sinaja I sanjam zalaske Sunca dok ležim u prozirnoj haljini od tila u rižinim poljima Jednom će da mi se...
Znaš li šta sam ja tebi? Ja sam onaj tvoj nemir Koji ti ne da da dišeš Da spavaš Da se smiješ Zbog kojeg ne možeš Da kreneš dalje Jesam Ja sam ono što ti se učini U mraku u tvojoj sobi da sjedi I ono sam što ti stiska srce I ubilački ti steže vrat Ja...