21 dec Metafizički zakoni

Hajde, šta čekaš?

Nemoj opet da mi kažeš da je takav red. Sve. Samo nemoj reda radi.

Gde ti uopšte ovde vidiš red? I ako ti je toliko stalo do toga, onda lepo ceger u ruke i u neki veliki mol gde opet prodaju neku maglu (koja ovaj put stvarno ima ukus i miriše), pa da otelotvoriš taj svoj red jednom za svagda.

A ne.. Ne vuci me. To boli.

Ja izlazim iz reda. Idem na neko mesto gde svira muzika.

Ne mogu opet da igram predstavu. Dosadilo mi je. Znam svaku sitnicu. Napamet znam kad će publika da se nasmeje, kad će da aplaudira. Dosta je. Lepo ti kažem da je i njima dosadilo.

Čuješ, muzika je sve glasnija.

Kao nekad.

Znam da se sećaš.

Stojimo i gledamo neke ljude. Pomeraju se svi u istom ritmu. A opet tako različito. Svako za sebe. Međusobno drugačiji.

Drugačiji čak i od tebe i mene. I ti i ja međusobno drugačiji.

Metafizički zakoni.

Smeju se.

Moraju. Pijani su.

Metafizički zakoni.

A ko zna šta su sve poneli sa sobom.

Znam šta sam ja ponela.

Ali ne bih da kvarim veče.

To posle. Kad krenemo kući.

Onda ću opet da postanem nemilosrdna i da se svetim tebi što su mi noge bile u zazidanim cipelama. Opet. Mada se celo telo svojski trudilo da isprati ritam.

Šta mi je opet?

Ne pogađa me pesma. Nije moja. Nije čak ni nešto što volim.

Skloni se malo. Samo jedan korak. Ne brine me dim. Nego..

Ne vidim ti lice. Skloni se.

Ali ti uranjaš u dim. Lepo ti je tako. Nestaje lice.

Nestaju lica. Svi smo tu. Ali se ne vidimo.

Metafizički zakoni.

Dosta više sa metafizičkim zakonima.

Adronik je davno mrtav. I Aristotel. I svi oni sa kojima si mogao pošteno da se ispričaš.

I poštenje je mrtvo.

Metafizički zakon.

Dobro, neću opet ja da budem najpametnija i da se nešto bunim.

Znaš kako to uvek završi.

Uvek. U svakom mom proćerdanom životu.

Ne veruješ mi? Ne veruješ mi.

Može se živeti više puta.

Hoćeš argumente? Ali da ne kažem opet metafizički zakoni.

Stvarno ne mogu sada da se setim. Ozbiljno ti kažem. Pa nemoj sad da mi se opet smeješ.

Tako se smejao moj otac svaki put kad sam htela nešto da napravim. Znaš ono, dete – čist promašaj.

Gde si? Ne vidim te od dima.

Evo, sećam se nečeg iz detinjstva..

Kako to misliš, to nije drugi život. Jeste, to je sasvim drugi život. To nema veze sa ovim ovde.

Stalno me prekidaš. Posle će da pričaju o razbijenoj formi mog pisanja, a nije to. Oni ne vide da mi nikako ne daš da završim. Stalno mi upadaš u reč.

Nisu te reči tu da bi ti imao gde da koračaš. One bi da se obelodane, ali ti tu stalno stojiš kao neka brana i one iznova nagrnu u mene, a kako ne vidiš da ću da se udavim.

Ubila me je prejaka reč nije puka metafora.

Evo, ja znam.

Kad me sretnu uvek me pitaju da li se ja stalno tako smejem. Kažu da se uvek smejem kad me sretnu.

Pa da! Smejem se. Tako se mora.

Metafizički zakoni.

Šta misliš zašto stalno pišem?

Evo, ustaju.

Lepo te pitam po stoti putšta čekaš?

Pa kakav, čoveče, red, gde ti ovde vidiš red?

Vidiš da je sve razbijeno i razbacano.

U tvom redu stoji samo otuđenje za otuđenjem.

Promašaj za promašajem.

Srećni su samo oni koji ni u šta ne veruju.

Čekaju da kupe maglu.

Kvantitet održava sreću.

Održava, ali na aparatima.

Pa znam ja sve to, ali šta imam od toga da to bilo kome objašnjavam kad čak ni ti ne vidiš, kad čak i ti prodaješ i kupuješ. Evo, ja ću da platim da ne radiš to više.

Stani nekad pred izlog knjižare. Eto ti magle koja miriše. Eto ti dima koji otkriva sva lica osim tvog. Eto ti svega. Sve je tu.

Samo opet nemoj to da mi kažeš. Evo ga, dolazi. Čuvena rečenica.

Nije to morao Kiš da ti kaže.

Vidiš, morao je. Morao je jer se tako mora.

Nema to veze ni sa kakvim izborom.

Ne treba više da čekaš. Stao si u red.

Ja ovde skrećem.

Nećemo se više sretati.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: weheartit.com