29 sep MAŠINA ZA MLEVENJE MESA

Kao i nebrojeno puta tokom tih krucijalnih godina, iz tople, nerazgrnute postelje poterala me ona uznemirijuća dezorijentacija, oličena u iznenadnim talasima neobjašnjivo snažne anksioznosti, zagušljivog, otežalog, neosnovanog straha od nepoznatog, nadolazećeg vremena.

Nerasanjen, očiju slepljenih okorelim krmeljima skliznuo sam sa ležaja i spustio se u hodnik; kroz bočne prozore sunce se stidljivo pomaljalo nad avlijskim pejzažem, dok su petlovi naizmenično urlikali dižući tako sve oko sebe na noge.

Iza zastakljenih vrata na kraju hodnika, kroz zgusnuto rezbareno zamagljeno staklo, lelujali su razvodnjeni sivkasti obrisi pa sam tako pretpostavio sa kim ću tog jutra imati čast da doručkujem.

Uzmi sine pružajući mi mašću umazan tupi nož, izusti dok je još slasno mljaskao svoje parče, otac moga oca da znaš da je zdravo; jak je to doručak. Bilo je, uvek kada uhvatim sebe da o tome ritualu razmišljam, bilo je neke sentimentalnosti u tome što je on gotovo uvek, na začetku svojih dana, jeo hleb, mast i tucanu papriku, uz šolju nespretno sipanog mleka po čijem su vrhu plivale žućkaste gromuljice – sveže pomuženo i prokuvano.

Kako to da nisi u polju jutros? Bio sam znatiželjan, iako možda njemu nije delovalo tako kada primeti da mi nesmotreno zevanje raspori pitanje u jednom trenutku. To je zato, sine, jer te vodim danas u grad. Iako sam umorno žvakao svoju krišku hleba on je shvatio da će njegova izjava svakako biti inicijalna kapisla za moje pitanje odmah po njoj, iznetoj naglas, pa me stoga, sasvim svestan mojih namera, pogledao, duboko se zarivši svojim zenicama, ukovirenim urezanim staračkim naborima oko kapaka, u moje i smirio me na taj način; znao sam da ne valja ništa dalje da ga priupitujem jer ću sve, ionako ubrzo, doznati.

Pošto smo zajednički sakupili, posvuda rasute, mrvice paprike i ostatke hleba oprali smo ruke i zaputili se na ulicu; sunce je već bilo za nijansu bliže svom zenitu i dan je već uveliko pucao svuda gde bi ljudski pogled mogao da dosegne.

Mir praznih seoskih ulica remetio bi tek pokoji zvuk pedala na nekom od dvotočkaša ranih biciklista što se zaputiše na pijacu, kafu i rakiju ili pak nekim važnijim poslom. Ne mareći mnogo za, ionako slabašan saobraćaj, deda i ja, išli smo jedan do drugog, polako i odmereno, po sredini druma, bez progovorenih reči, pogleda uprtog negde u, jedva vidljivo, dno ulice. Slutio sam da je ovaj dan radi nečega isuviše važan za mene po tome što me baš on, kraj sebe, vodi gde me vodi; baš on pored čitave ostale porodice.

Posle nekoliko minuta minulih za našim promaklim koracima našli smo se na, za moje poimanje geografije rodnog sela moga oca, sasvim neočekivanom mestu – u centru grada, upravo meni najpoznatijeg, jer beše to onaj u kojem sam pre dvadeset i dve godine rođen. Sve je u njemu bilo onako kako oduvek, još od dečačkih šetnji, pamtim – veliki okrugli trg, najveći gradski, obrubljen uredno složenim izbledelim žutim ciglama u savršeni kružni oblik i na sredini još jedan, od njega manji, krug.

Kao i za vreme nekih većih manifestacija, u srcu grada, stanje stvari izgledalo je drugačije nego što je to uobičajeno; nedaleko od mesta gde je par vekova počivao taj krug što beleži centar grada, iz zemlje, kao neka od kljove slonove kula, više nalik silosu nego bilo čemu drugom, meni poznatom, izdizao se dvadesetak metara u visinu toranj obrubljen nezgrapno isečenim bledosivim metalnim pločama koje stajaše slepljene tako nespretno, jedna preko druge. To se metalno zdanje pri svome vrhu izvijalo, šireći se kružno te dobijalo oblik kakvog kuhinjskog levka. Sa mesta odakle sam to sve promatrao spazih sa desne strane priljubljene stepenice oko kojih se, čitavom dužinom, dakle do samog vrha, odnosno prostora na desnom rubu levka, protezala zaštitna ograda – sve je to mnogo podsećalo na stepenice kakvima se služe ljudi u nedoba, kada od vatre beže. Sa pak, leve strane kule postojala je izbočina, okrugla kao i kula sama, no manjeg obima i dužine, takođe zakrpljena metalom poređanim van svakog reda, a zatvorena gusto isprepletenim zatvorskim rešetkama, postavljena tek nekoliko metara iznad samog tla.

Zapanjen novonastalim prizorom iznebuha proklijalim preda mnom nisam mogao jasno da vidim, oduševljenjem zamagljenim vidom, te prepoznam sve ljude koji su tuda okolo, svojim poslom, zamišljeno i odsutno nekuda mileli. Trenu me otvorena šaka, lagano zaštitnički spuštena preko mog desnog ramena; Tamo je tvoj put izusti, siguran u ono što govori, starac pokazujući mi istodobno rukom u pravcu silosa. Skoro sasvim izgubljen, bez imalo sigurnosti da imam uopšte i najmanju svest o onome što kanim dalje činiti, zaputio sam se napred, raspevane krvi proliptale unezverenom glavom; koračao sam sa strahom u petama sve dok nisam stigao dovoljno blizu kuli da bih u njenom podnožju ugledao pred sobom gotovo otužno skrštenih ruku, bolesnički ubledelih izboranih lica, pogleda prikovanog za goli beton, svog oca i svoju majku kako mirno stoje, na pola metra udaljenosti jedno od drugoga izgledajući kao da me čitavog života čekaju upravo na tom mestu, a da ja čitavih dvadeset i dve godine, na to mesto kasnim.

Isprekidanim dahom pokušavao sam da zauzdam pa ispoljim nabujale misli. Jeste li ga videli? Upitao sam veselo, kontrastirajući njihovom sumorno-oporom raspoloženju, okrećući se iza sebe i pokazujući im mesto gde sam se od dede rastao – tamo nije bilo nikoga. Njih dvoje su stajali jednako mirno, dišući odmereno, svojom krutom neprirodnoću provocirajući moju znatiželju. Zašto smo ovde? Gde me vodite? Pitanja su se raspršivala kroz kiseonik ne dopirući nikako do drugog dela komunikacionog kanala; ostajala je ona prepoznatljiva gorčina i nužna dehumanizovanost neprijatne tišine da odzvanja jače no sve moje reči, naivno prosute u vetar. Na moja beznadežno postavljena pitanja bespogovorno ostajali su u potpunosti gluvi, a na moju čežnju za bilo kakvim povratnim informacijama, makar i beznačajnim znacima života, moji su roditelji ostajali nemi. Iako na dva metra udaljenosti od njih ja nikada u životu nisam bio toliko nedostupan njihovoj roditeljskoj pažnji.

Otac naglo preseče konfuznost zbivanja zgrabivši me, nimalo nežno, za levu nadlakticu, a majka trznu oprezno svojim očima streljajući početak onih merdevina. Razum je vrištao po mojoj, hiljadama nepovezanih misli ispresecanoj, svesti da odreagujem, da se oduprem, da zagalamim upomoć, da se bilo kako pobunim protiv grča date situacije, ali tiha zaspala podsvest odasla jedno To tako mora i vršak te zapovesti zari se u mozak i ja poslušnošću kakve se sećam iz najranijih godina svoje mladosti prihvatih sve što je od mene traženo, uprkos svoj apsurdnosti momenta; đon cipela užljebio se bio na pritki prve stepenice i to je bilo to – krenuo sam bez ikakve mogućnosti povratka.

Stanje potpune oduzetosti obasipalo me kako sam prstima osvajao svaki novi metar i samo sam znao da moram stići na vrh i pokušati iznuditi bilo kakav odgovor od njih. Noge su bile odviše teške, a ruke isuviše klizave dok sam se penjao. Ni u jednom trenutku nisam bio dovoljno smeo da pogledam preko svog ramena jer bio sam uveren da bi me ono što bih zatekao poremetilo u tolikoj meri da bih se jednostavno pustio, i pri padu srušio prvo svoju majku pa svog oca i u smrtnu razočaranost odveo sve što je činilo okosnicu mog bića. Nastavio sam dalje.

Stajao sam, naposletku, nesigurno cupkajući po šljaštećem limu na vrhu tog ogromnog silosa. Levak je u svojoj sredini imao lepo uokvirenu provaliju čije se dno kupalo u mraku i smradu ustajalih neopranih ljudskih tela kao tokom onih najneizdrljivih letnjh žega. Otac i majka, podbočeni iza mene, lica upregnutih u nekakav neobični ritualni, gotovo sakralni, ambijent promatrali su me ćutke očajnički iščekujući svaki moj sledeći udisaj vazduha. Dobro i šta sada?

Ni tada nisam doznao ništa novo.

Očevi su otvoreni dlanovi snažno lupili po mojim lopaticama i strovalio sam se u nepoznati ambis sveopšteg mraka ispred sebe. Ne sećam se koliko sam dugo padao, ali se sećam neprolaznog zvuka krckanja levog dela ključne kosti kada sam se prizemljio, ulegavši sav ugruvan u nekoga čije mi je lice, na mah, izgledalo poznato. Raširenih ruku, tako, u nekom nakaradnom položaju tela, izbezumljen na pragu panike, bez i najmanje mogućnosti da se pridignem ili ustanem, neizlečivo paralisan, počeo sam da dobijam širu sliku svoje tadašnje stvarnosti. Svuda naokolo, od samog dna te proklete kule od lima, do položaja gde sam ja doživeo pad, naslagana su bila, jedno na drugo, potpuno nemarno, ljudska tela. Svi su ti ljudi odreda, kao i ja, bili zapravo živi, ali tako slomljeni i nabijeni jedni na druge, bez mogućnosti da se imalo pomere, uplašeno dišući upareni teški vazduh zgnječenim plućima. Zakovani zauvek za trenutak u kom jesu. Sveopšti bezizlaz plivao je senkama po toj polutami jer na vrhu videli smo izbledelo pramenje skoro ugaslih sunčevih svetlosnih tačaka budalasto ne gubeći nadu za nekakvim izlazom iz ovog grotla sopstvene propasti. Nisam više umeo da procenjujem vreme kako sam to činio na svetlosti, ali ubrzo na mene pade još mnogo mnogo mladih ljudi prignječivši me još više i tako zatrpani ostali smo neko vreme, bez progovorene reči, da udišemo smrad jedni drugih. Svi smo tako nabijeni jedni na druge zapravo bili zgrčeni između čvrsto prikovanih, kružnih, limenih zidova kule i sjajnosivog, blještavog, golemog titanijumskog sečiva koje se protezalo kroz svu zgusnutu omladinu, skoro do samog izlaska iz levka.

Neizbrisiv ožiljak na to moje iskustvo ostavila je sablast tišine pomešana sa sveopštom tamom, kasnije prodrlom do svih pora zgurenih telesa. Verovao sam čvrsto da se svako u tom svom padu oseća istovetno meni; osetio sam tačno kako se svaka rođena misao izmigolji iz mozga, trgne prema grlu i glasnim žicama pa naprosto prokliza i nestane kao magla negde u nepovrat ostajući tako večno neiskazana. Tako se dešavalo sa svakom mišlju koju sam želeo da podelim sa tim napaćenim svetom gde se i moja ličnost iznenada, beznadežna i napuštena, našla. Sve naše reči ovde su gubile svaki smisao i značaj – prepušteni smo užasu i mučnini sopstvenih neprekidnih unutrašnjih buncanja. U kotlu sudbine tišina je imala svoju jasnu ulogu.

Najednom, nešto u korenu bezdana poče da reži i bljuje, trza, gnjavi, urla i kovitla; kao nekakav krik motora da je počeo da divlja i osetih snažna podrhtavanja odozdo. Neko je upalio mašinu za mlevenje mesa.

Oštrice s početka polako počeše da se okreću kao elisa pomerajući tako gusto slepljena ljudska tela naokolo razbacujući ih, gurajući ih, jedna preko drugih. Posle nekoliko krugova tog sporog okretanja mogli su do mene prodreti krhki odjeci slomljenih kostiju nekih nesrećnika iz daljine i znao sam da više niko nije na svom mestu te da posle ovoga niko od nas više neće biti isti, na svom nekadašnjem mestu.  Zatim se brzina obrtaja značajno poveća i pravo komadanje otpoče.

Iako je čitav taj gnusni proces trajao tek nekoliko desetina sekundi, za moju predstavu života ta je agonija potrajala čitavu večnost…

Najpre me sečivo pogodi po sredini rebara sa desne strane grudnog koša, iskida odeću, te  nagnječi tanke kosti do tačke pucanja, a pri prelomu osetih snažan vapaj razorenih pluća te bol nestanka i gašenja plućnih krila zapara telom kao nekakva neprolazna groznica; tako probušena komadima porazbijanih rebara pluća se skupiše i izduvaše kao balon pretačući se naposletku u pepeljasto bledi prah. Prestao sam da unosim ustajali vazduh u sebe jer nisam više imao čime, na sopstveno zaprepaštenje i dalje ostajući u životu.

Zatim se u tom vihoru bivših ljudi nađoh na sasvim drugom mestu, zguren među onim što je od sapatnika mojih ostalo. Razorena se rebra rasuše ostavljajući nevelike komade svuda naokolo. Osetio sam istovremeno najtuplju, odnosno najoštriju ambivalentnost bol ikada – podjednako prisustvo i života i smrti bez ikakvih mogućnosti da se balast jednog od ta dva paradoska nekako odbaci u nepovrat. U tom trenu vratom podleteh na rub jedne od oštrica; prepuče mi aorta i sva se tamnocrvena krv razli preko rascepane kože vrata, preko usta i ono malo slomljenih zuba što mi je u nasmejanim vilicama ostalo.

Mašina nas je drobila sve podjednako nemilosrdno i svi smo uzaludno ostajali živi u toj nesagledivoj psiho-fizičkoj boli, da gledamo, iako oči nam iscureše iz lobanja kao da nikada i nisu postojale tu, sve etape svog raspada i osipanja.

Kao nekakve otpuštene strune istanjiše se i razliše mi se svi nervni završeci i čvorovi da bi jedan za drugim iz svog ležišta posipadali svi pršeljenovi, a moždina, zlatna kao ćilibarna medna smola, rasula se negde iza mojih nekadašnjih leđa utopivši se tako, u sveopšto ljudsko blato. Smrvljen tako – postadoh beskičmenjak u masi drugih, ravnih sebi.

Niko više nije bio prepoznatljiv, niko među nama nije ni podsećao više na nešto što se može oceniti kao pojava što ranije zvaše se čovekom. Raznorazni oblici i otkinute parčadi krvavog mesa sa izbočenim kostima, među svim tim otkinutim bubrezima, iščupanim mozgovima, izvučenim jetrama, do krajnjih granica razapetim crevima, među iščašenim člancima, rasutim očima, rascepanim testisima, izrendanim dojkama, raspetim i zguljenim kožama plutala su ogoljena smrvljena, napuštena i zaboravljena stvorenja – omladina.

Smrska mi, se u tom, karlica, sa obe svoje strane i iz razotkrivene zgužvane kože trbuha poispadaše mi redom creva odmotavajući se, žučna kesa te bubrezi i iščezoše kao poslednji prasak vatrometa; pa se na kraju bešika nadu i puče te pokvasi prostor svim što je u njoj bilo preostalo. Dakle, u toj sam sekvenci mlevenja bio raskomadan i raščerečen na više nejednakih komada, bez očiju, pluća, krvi, kičme, testisa, glasnih žica, rebara i creva, sa tom milošću života u kojoj sam i dalje sposoban bio za sve za što sam mogao dok sam bio integrisan u jednom telu – dišem, gledam i mislim.

U svoj toj ujdurmi i reskom ukusu mesa i kostiju miris ubuđale zbilje trovao je čitavim grotlom ne ostavljajući ništa sem smrada samlevenih ljudi; užegle trule fekalije izmešane sa uzburkanom zaprljanom toplom krvi i slanim znojem bilo je ono u čemu smo plivali tako zgaženi i zdrobljeni. Zadah nemoći bio je neizdrživo duboko utopljen u sve ono što smo postali. Gomila umrtvljenih duša uspavanih idejom da su svi odreda zakržljali embrioni nedostojni uopšte nazvati se fetusima, kamoli ljudskim bićima, a kojima je spasenje umiranja toliko nepojmljivo da se sama misao o nestanku čini toliko neverovatnom da su samo najhrabriji kadri na to i računati. Svest o bezizlaznom grču postojanja istetovirana je po svim mlečnim zglobovima sa prvom svetlošću sažetom u zenicama našim.

Naposletku, konačni akt moje kapitulacije kao nekadašnjeg ljudskog bića – glava. Svi ti režnjevi, tako kao tokovi nemirnih rečica, ucrtani na mojoj lobanji počeše polako da se rašivaju kao da su konci iznošene tkanine; odvajaju se komadi glave, otpadaju jedan za drugim, a mozak ostaje neoštećen i neisprljan svim očajem oko sebe; mozak ostade u komadu.

Tada je mašina prestala sa radom, preglasnog brujanja nestade, u svojim poslednjim krugovima sečiva su promešala mleveno meso i ono poče polako da splašnjava, krvava pena da se stanjuje, a svi mi skupa, svedeni ni na šta, da plutamo prema manjoj bočnoj cevi, sa ukrštenim rešetkama.

Ležao sam na nekom nevelikom opustelom trgu, meni nepoznatom, izgrađenom u prepoznatljivom renesansnom stilu, očigledno ošamućen i disao duboko i glasno. Pridigavši se otresao sam prašinu. Okrećući se tako oko sebe, u pokušaju da ustanovim gde sam to ja, spazio sam, na klupi nedaleko odatle, svog dedu kako sedi snažan i uspravan, u istom onom odelu u kom smo ga pre toliko godina sahranili i bezbrižno beličasti dim sa usana šalje pred svoje lice. Seo sam tik uz njega i nervozno mlatarao nogama bez ikakvog rešenja. Šta mi se to desilo?

Ništa, mislim da si odrastao.

Autor: Stefan Basarić

Fotografija: fineartamerica.com