15 dec Male-velike pobede na kraju dana

Priključujem se čoporima pasa,
i čistačima,
koji lutaju usnulim ulicama.
Vetar mi namešta kragnu košulje i frizuru,
pobrine se da mi dim cigarete ne ide u oči,
donosi mi mirise iz prošlosti.
Dok ceo grad spava,
moje misli hodaju naokolo,
kao duhovi,
kao ljudi,
koji će za par sati ispuniti svoja mesta,
koja su sami sebi odredili.
Oni su nekada sanjali,
i voleli,
a sada su gušeni rukama,
gneva, mržnje, kapitalizma i 21. veka.
Zaboli me kao tup udarac,
činjenica da će većina umreti bez ostvarenih snova,
i u momentu kada živim svoje snove,
zagrlio bih svakog prolaznika,
da osete vatru koju ja osetim,
ali bi to bilo kao da grlim bodljikavu žicu,
koja se razvlači od svog kreveta,
do radnog mesta.

Moji snovi nemaju veze sa njihovim.
Moji džepovi su prazni,
ležem sam,
i budim se sam,
bez ičijeg zagrljaja,
i poljubaca,
ali živeo sam i tek ću živeti svoje snove,
ogluveo za svet koji govori da su nemogući,
a onda umire od mogućeg i realnog.
Moje su male-velike pobede,
na kraju nečijeg bezvrednog dana.
Dok negde nečiji muž glasno hrče,
bombaš ubija 150 ljudi,
par milijardi čeka mesiju,
kralj prosjaka i skitnica šeta svojom ulicom.
Vozovi u daljini sviraju mu u fanfare,
a gole lipe mu salutiraju,
duž beskrajnog bulevara.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: tumblr.com