02 sep Majke mi, bajka!

–   Ništa ti ne znaš srce babino! Izlaziš u ponoć, pa se vratiš ujutru sa razmazanom šminkom. Radiš u tom tvom kompjuteru. U moje vreme se išlo na posao. Namestiš ladnu trajnu, pa se probudiš u šest, doručkuješ zdravo, malo se našminkaš, uzmeš kožnu tašnu i obuješ italijanske cipele. U kancelariji mirišeš na čisto. Mirišeš na „Bohor“. Radiš, stižeš da čuvaš decu, kuvaš, peglaš, ideš na zabave, gledaš u svog muža.

–   Bako, danas žene bacaju đubre, vuku cegere i kofere, ne prave decu jer  nemaju vremena. Eventualno ti dete bude ker ili mačka. Toliko daleko smeš da ideš i to smeš sebi da dopustiš. Današnji „Bohor“ je šaner. Peglu, kuvanje i muža prepuštaš kućnoj pomoćnici. Kompjuter je prozor koji vi nikada niste imali. Kompjuter može da bude posao. Isplativ posao.

–    A ti? Šta ti radiš? Misliš da ćeš naći muža u gradu posle ponoći?

–   Mislim da ću naći ljubav posle ponoći. Ukoliko se ne pretvorim u bundevu. Trik je u bajci!

I tako sam ja počela da pišem bajku. Uzela sam mnogo papira i jednu finu olovku. Zaboravila sam „babino vreme“, romantične filmove, stare ljubavi, neuspela podrhtavanja srca. Ukoliko bajke danas ne postoje i nisu realne, to nije razlog da ih sama ne stvorim.  Ne vrti se sreća oko nas, nekad moraš da je mazneš na prevaru. Da se igraš sa fabulom, da pažljivo osmiliš glavne junake, pa sporedne i na kraju – kraj. Zbog stalne potrage za srećom i sukoba sa nemaštovitim svetovima, nije na odmet prepustiti se nepostojećim.

I tako sam krenula da kreiram sopstvenu bajku. Za početak selidba u božju mater. To vam je tamo preko puta Nedođije. I bolje je od Nedođije, jer je oivičeno morem. Kupiti trideset kvadrata sa balkonom koji gleda na isto to more. Ukoliko imate more, neće vam trebati jonizator, ozonizator i one spravice koje imitiraju zvuk talasa. U bajkama nemamo vremena za fejk stvari. Sve mora da bude pravo. Balkon je vrlo važna stvar, jer ćemo na njemu moći da cirkamo pivo, da pušimo i da gledamo u prave talase.

Pronaći glavnog junaka koji nije alergičan na laktozu, koji ima babu na selu da nam šalje domaći paradajz i jabuke. Podići kredit za ultra-fensi-mašinu za pivo. Pročitati sve priručnike za proizvodnju piva i pokušati – da napravimo neko naše, za nas. Gutati knjige. Žvakati ih. Onda ćemo sesti i napisati svoju, udvoje. I zaraditi puno para, jer od nečeg moramo da plaćamo račune.

Izbaciti iz bajke sva ženska sranja, načelno sa PMS-om. Naučiti da mu se nova bluza možda neće svideti. Da je neće ni primetiti. Naučiti da je fudbal igra. Naučiti da je okretanje za polugolom ženskom  način odrastanja. Da poruke obojene seksualnim sadržajem mogu biti smešne. Naučiti da je on taj koji je u suštini jednostavan, a da ja uglavnom komplikujem stvari. I nije bitno kakva je kosa glavnog junaka. Da li je crven ili crn. Bitno je da ume da peva, ili da piše ili da svira. Glavni junaci osvajaju jednom jedinom rečenicom. I stihovi se takođe, računaju.

Dodam ti ja tako još par detalja ovoj bajci. Nižem rečenice i maštam. Posle par sati shvatam da sam se možda malo zanela, pa kraj iste ostavljam za neki drugi dan.

Tog drugog dana me je jedan dečak rekao: „Vodiću te u Australiju, majke mi. Hoćeš da pišemo roman zajedno?“

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com