12 jul Krajevi i počeci

Kada smo se poslednji put videli, jedne sada već davne januarske večeri, vejao je sneg.

Seli smo u jedan kafić u maloj ulici blizu Knez Mihajlove. Pričali smo kao navijeni oboje, bukvalno se boreći za reč. Smešno mi je što imam utisak da sam tek tada počela da se opuštam. Na samom kraju. Kakva ironija.

Odjednom smo imali hiljade tema za razgovor: novogodišnja noć, moje spavanje u otključanom stanu, Bukovski, belo vino, velika matura, kik-boks, zaleđeni auto…

-Hej, moram uskoro do Moskve da se nađem sa bratom, rekao je i ja sam najednom ućutala.

Ta rečenica je ispunila svaki atom prostora između nas i vratila me u stvarnost. Izašli smo iz kafića i krenuli u neodređenom pravcu.

Uvek kada bih postala nervozna, napravila bih neku čudnu stvar. Tada sam počela da lovim pahuljice koje su bojile sve oko nas u belo. Ispružila sam ruku, gledala kako padaju na dlan i tope se. Nisam progovarala.

-Hoćeš da me ispratiš?

I dalje sam bila bez zvuka, prateći svoje pahuljice kao da mi život zavisi od njih.

-Ćutanje je potvrdan odgovor, hajde, idemo, rekao je i povukao me sa sobom, smešeći se.

Kada vam ostane svega par desetina koraka pokraj osobe u koju ste zaljubljeni, šta je ono što treba da kažete? Šta je tada ispravno ponašanje? Nikad pre toga nisam razmišljala o tome…

Da jesam, verovatno bi mi se jezik ne bi toliko zavezao, a noge zaledile, i to ne zbog hladnoće.

Pokušala sam da ostanem prisutna i nastavim da idem napred i dišem, prateći njegov korak, kao da sam u trenutku zaboravila da hodam.

Kroz glavu mi je samo prolazila jedna misao – još nekoliko minuta i to je to.

-Nastavi da pišeš, hoćeš? Nisi mi dala ništa da pročitam. Kada će knjiga, pisaćeš o meni? Daj mi neko kul ime, da mogu da se lako prepoznam. Znaš, mi ćemo biti kao u filmu „Before sunrise“, doći ću na potpisivanje tvoje knjige.

-Haha, važi, vidimo se u Parizu za 9 godina, odgovorila sam, a on se nasmejao.

Shvatila sam tada da je i on bio nervozan. Govorio je šta mu padne na pamet, besmislice. Jer u suprotnom sigurno ne bi rekao tako nešto, pa to dvoje iz filma se vole, vole se svih 9 godina u kojima su bili rastavljeni. Ta knjiga je njhova spona. A mi smo u istom gradu, hodamo jedno pored drugog, i on to više ne želi, odlazi… Pa kakve mi onda veze imamo sa Jessie i Celine, zaboga?

Stigli smo do Moskve. Stali smo jedno naspram drugog, toliko blizu da su nam se nosevi dodirivali. Uhvatio me je za obe ruke i tako smo samo stajali neko vreme. Pomislila sam na trenutak kako možda ipak ovo neće biti kraj, kako ćemo nastaviti, bilo mi je teško da odem znajući da je to poslednji put, želela sam da za još koji trenutak produžim nas.

Zvono njegovog telefona prekinulo je tišinu. Udaljila sam se, i dok je pričao sa bratom, shvatila sam da je vreme da ga pustim. U tom trenutku sam obećala sebi da ću nastaviti da pišem, ali ne zbog njega. Već zbog sebe. Pisaću o krajevima, o pahuljicama, o Beogradu, o ljubavi, o počecima. O svemu što za mene ima značenje, o svemu što volim. Možda još ponekad o njemu.

Morala sam da presečem mučenje koje sam sama produžavala.

Kada je prekinuo razgovor, pogledala sam ga, smešeći se brzo izgovorila:“Ej, pa ćao“, okrenula se i uputila kući.

Bilo je gotovo. Mi smo bili gotovi.

Ali uprkos tome, na brzinu sam se podsetila kako se diše, govori i korača dalje. I bila srećna jer sam znala da nešto novo počinje.

Počinje veza od koje nisam uspela da pobegnem. Veza između slova, reči, događaja i osećanja.

Veza koja ne beži od mene već mi se raduje i uvek je tu, sada i za 9 godina.

Počinje neraskidiva veza za koju znam da će trajati ceo život, počinjemo jednu priču koja će imati srećan kraj, ponovo zajedno, pisanje i ja.

Autorka: Milica Stanišić

Fotografija: weheartit.com