09 maj Korak do dna

Nada je šetala sa svojim drugom Aleksom, koji je nesigurno uhvatio za ruku. Dok su šetali, videli su metež kod Brankovog mosta. Znači, neko je danas odlučio da sve okonča. Što se više približavala videla je sve jasnije lik te osobe. Preplašenog lica, upalih sivih očiju, raščupane crne kose, u plavoj majici i crvenim pantalonama, bila je devojka pribijena uz ogradu mosta. Grcala je od suza, stalno ponavljajući kako “nikoga neće biti briga.” Stavili su žutu traku i čekali tim za pregovore. Prišla je. Prepoznala je tek kada joj je videla ožiljke. Na njenim dlanovima su idalje one rane, samo zarasle, i nije bilo krvi. Senke prošlosti su počele da lebde u vazduhu i da  dave.

Aleksa ju je povukao, ali sam se oduprela: „Ja nju znam.“, prošaptala je. Pogledao  je sumnjičavo i sve jače stezao ruku. “Nemoj”, rekao je strogo.
„Pusti me, Aleksa. Dugujem joj. Dugujem joj mnogo. Ne razumeš“ istrgla  mu se naglo.
Lako je prošla pored policajaca i stala tik do trake. Skoro naprimetno se provukla ispod. Otišla je do nje sa rukama podignutim u vis, u znak mira i ako su mnogi oko Nade negodovali.
Te rane na njenom telu nije mogao da napravi bilo ko.
Te rane ima i Nada.
Te rane, pravi samo jedna osoba.
Snežana.

Dom za nezbrinutu decu
Beograd
21. 12. 2002.

Dnevne aktivnosti u domu bile su određene na po sat. Mada se Nadi i Jovani činilo kao da je taj ‘sat’ svega pet minuta, umele su da ga iskoriste koliko je to dozvoljavala njihova domarka Snežana. Snežana je pride, bila poznata po svojoj sposobnosti da brzo plane i da te uništi od batina. Imalo je dosta igračaka u toj maloj prostoriji, skučenoj i prenatrpanoj. Neke su bile poklonjene, neke nove, kupljene, ali na to niko nije mario…

Omiljena igrarija njih dve bila je pravljenje zamka od kockica. Otišle su do dreč narandžastog ormarića i izvvukle kocke.
Ostavile su po strani ćaskanje, jer vreme je isticalo. Pravile su dugo, šćućurene ispod stola.
Sve je bilo skoro pa gotovo, ali  se Snežanin kreštavi glas začuo iz suprotne prostorije. “A sada da malo vežbate logiku, crvene kockice u crnu koficu, crne kockice u crvenu. Krećete, odmah.” Ostalo im je možda još par naređanih kockica do vrha. Pravljenje ide sporije nego rušenje, zato su odlučile da ignorišu glas i da ovoga puta sagrade najlepši zamak. Trebalo im je svega možda minut…
Taman kada je Nada stavila poslednju kockicu, neka neopisiva sila je izvukla i gurnula je prema zidu.

Jovana je stala između njih, ali je Snežana pomerila u stranu, sa rečima: “Ti si sledeća.”
Pamtiće Nada, taj Jovanin pokušaj da je zaštiti…Dugo.
“Ti…” procedila je kroz zube. “Ti lopužo mala, gde je slikovnica?”
“Ali”, usta su joj zapušena pesnicama. Usledili su udarci. Jedan, pa još jedan, pa još jedan, posle trećeg je prestala i da broji. “Ne sme da se krade, naučiću te ja pameti. Ne sme da se uzima bez pitanja! Ne sme!” uhvatila je za ramena i gurnula u ćošak. Trajalo je sve dok je nije šutnula toliko jako da je Nada danima osećala nelagodnost u stomaku pri svakom pokretu.
Jovanu je zatvorila u ormar. Začuli su se jauci… Niko sa strane se nije usudio da zucne. Gledali su predstavu, nestrpljivo čekajući  njen kraj kako bi mogli da se vrate igri. Nada je mrdala rukama i nogama kao da je nešto napada. Stresla se, i koliko god da je pokušavala nije uspela da ustane.

Skupila se kako bi bol malo uminuo. Skerletna boja joj je tekla iz nosa… Tada se prvi put rasplakala. Čula je smeh, dobacivanja, podrugljive komentare, izveštačene osmehe…

Snežana ih je ostavila same i zaključala je vrata, ali je srećom prozor ostao otvore. “Samo pokušaj da ustaneš, idemo…”, Nada je nije čula, ali je primetila njeno lice. Raščupana crna kosa, upale preplašene oči, modrice… Iskrale su se kroz prozor. Ambulanta je bila svega stotinak metara od doma i sobe za igranje. Na pola je pomagala Nadi da hoda, a na pola je morala da je nosi. Snežana je znala i ranije da udari, ali ne i da prebije skoro na smrt.

A bile su samo dve devojčice, jedna šestogodišnjakinja i devetogodišnjakinja koje su želele da nastave igru…

“Nikoga nije briga! Nikoga nije briga! Nikoga! Nikoga!”, počela je da se smeje. Bio je to osmeh koji je vapio za sažaljenjem.
“Mene je briga”, rekla je polako. Istog trenutka Nada je zažalila što se upustila u ovu igru mačke i miša. Jedna pogrešna reč i otići će. Kolena su počela da joj klecaju.
“Lažeš!” zaurlala je. “Nikome neće biti krivo! Nikome nije stalo!”
“Ne. Ne lažem. Saslušaj me, važi? Nisam iz policije. Nisam iz tima za pregovore. Slučajni prolaznik sam samo. Ne želim ti zlo.”
Imala je sreću jer je oklevala, ali je devojka klimnula glavom. Brzo je otpočela priču. Nije imala ni plan, ni predstavu šta da joj kaže. Ali jedno je znala: ne smem da je izgubi. Ne sme da izgubi osobu koja se zauzela za nju.
“Dolazim iz malog grada. Poznavala sam jednu devojku koja je okončala svoj život samo zato što je mislila da nikome nije stalo. Isto kao što i ti misliš sada. Ali, nije tako…Mene je briga. Meni je stalo. Ja ću da te saslušam šta god da mi kažeš. Ta devojka je mislila da niko ne mari za nju… A na njenoj sahrani se pojavilo SEDAM HILJADA LJUDI”, rekla je sa naglaskom na ‘hiljada’. “I mogu da ti se zakunem, da su svi plakali. I ljudi koju su je znali. I ljudi koju su bili ljuti na nju. I ljude koje je povredila i ljudi koju su nju povredili. Ljude koje je oterala od sebe i oni koji su sami od nje otišli. Čak i poznanici. Nemoj Jovana, nemoj”, rekla je njeno ime. Tačnije, povisila ton. To je bila ogromna greška. Nosiće je na duši čitavog života.
“TI si samo obična strankinja! Ne znaš ništa o meni! Lažeš! Odakle znaš moje ime? Ti si jedna od onih, je l’ da? Ti si njihova? Došla si da me tražiš?”, sada se držala samo jednom rukom za ogradu.
“Nisam strankinja, Jovana. Pruži mi ruku i obećavam ti, biću tu”, Nada je podigla majicu tako da joj se vidi samo stomak i preko njega, po horizontali ožljak u obliku slova “S”. “Jovana, da li me se sada sećaš?”

Osetila je pulsiranje u slepoočnicama i ruke su počele da joj tresu. “Gde mi je samo bila pamet?” Konačno su se pogledale oči u oči. Nastale su nekoliko sekundi  potupune tišine, čak se nije čuo ni žagor ljudi sa strane. Prepoznala ju je. Znala je da jeste.

“Knjiški moljac! Nada knjiški moljac! Da, tako smo te zvali!”,uskliknula je. Klimnula je glavom. Sledila joj se krv u žilama. Da li će skočiti ili ne? Pogledala je u Nadu, pa u vodu, i tako nekoliko puta. Činilo se da je večnost prošla i imala je osećaj da izgleda starije posle ovoga najmanje deset godina.
“Obećavaš? Da ćeš da budeš tu?”
“Ništa nema jaču snagu od obećanja. I ti to znaš. Pruži mi ruku, Jovana!”
Pogledala je u stranu. Zatim u vodu, pa ka nebu.
“A je l’ bi mi oprostila Nado? Je l’ bi me razumela da sada skočim?”
“Razumela bih. Ali sebi ne bih umela da oprostim”, glas je počeo da joj drhti. Prezirala je  kada se to desi.
Ispružila je ruku u Nadinom pravcu. Prišla joj je bliže par centimetara i uhvatila je. Jedna noga preko ograde, pa druga.

Zagrlile su se, onako kako su to učinile pre mnogo godina. “Ovde si sigurna”, rekla joj je kroz suze. Ljudi su počeli da aplaudiraju.
“Uvek moraš da budeš heroj, je l’ znaš to?” stegla ju je Jovana jače.
“Ne. Ovi aplauzi nisu namenjeni meni. Ti si danas odlučila da se boriš idalje”, prošle su ispod žute trake, policajci su je mrko gledali, ali su se sklonili jer im je Jovana rukom stavila do znanja da ne želi ispitivanje. Išle su ka Aleksi koji je prebledeo. Upitila mu je blagi, umorni osmeh i pokazala mu da krećemo.
“Život za život”, pomislila je Nada dok su odlazili.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com