07 mar Kiši

„Hm. Verovatno sam jedan od retkih kojima je jesen omiljeno godišnje doba. Nekako je iskrena, ne da mi se da zamislim osobu koja sa nekim razgovara po pljusku i laže.“

UPRAVO.

Tmuran neki dan. Baš tmuran. Samo što ne krene kiša. Čitav dan to mislim, ali su oblaci rešili da se valjano sa mnom poigraju. Predvečerje, a još je nema. Ne, neću poneti kišobran. Kada god ga ponesem, negde ga zaboravim. Trafike prave kolekcije mojih izgubljenih kišobrana. I osnovna škola je to činila. I srednja. I fakultet. Doduše, ponajmanje fakultet. Prestala sam da nosim kišobran. Ne znam kako se to desilo, šta se tačno zbilo, ali jednoga sam se dana probudila i odluku donela: nećeš više nijedan da izgubiš. To je značilo da naučim da vodim računa o kišobranu. Tražila sam alternativu, neku rupu u tom, upravo skovanom zakonu, jer mi je mrska bila ideja o čuvanju kišobrana. Ideja o čuvanju, generalno. Da znam da sačuvam, sebe prvenstveno, verovatno bih znala i da ne gubim kišobrane. No, tražila, tražila i alternativno rešenje pronašla sam! Od danas ću zaboraviti na kišobrane – jednostavno ih neću nositi! Šta, ionako volim kišu! Što bih se od nje branila, ako je volim? A, možda samo mislim da je volim. Jer, lako je voleti, ako si bezbedan, u toplome, uz čaj, i muziku neku setnu. Ili pod kišobranom, u baricama sa kabanicama. U gumenjacima nekim šarenim. Tufnastim, u prevodu. Da proverimo mi to. Primetila je kiša da je zapostavljam, sa prozora samo merkam, lepu i setnu, otkako kišobran nemam. Ne beše joj milo. Videh da je tužna, pa se i ja snuždih. A, onda se odlučih malo hrabra biti jedan dan. Ne znam koji je to bio dan, al’ znam da mi je mio bio. Padala je kiša toga dana, kao i prethodna dva, bez mnogo pauza za ručak. Kada će da ogladni, ima li ta dušu? A ja bih napolje, ali onomad rekoh sebi da neću kišobrane više koristiti, da ću je voleti, u punome njenom sjaju, ne na rečima samo, već srcem celim i da … Dosta priče, H.! Nazula sam gumenjake. Na tufne. Stavila kabanicu. Žutu. Ta me je kabanica nasmejala. Sećam se, kupila sam je pre par godina, na moru, neki je pljusak neočekivani bio, a meni se dopala. Fino paše uz crvenu kosu, mišljah tada. I stvarno – paše, baš! No, opremljena tako, pošla sam ka ljubavi svojoj. Kako kojoj? Pa, kiši. Dosta je bilo merkanja, mislim se. Dosta patnje, i čežnje dosta. Nedostajala si mi, jesi. Nego, oni kišobrani me zbuniše, pa odlučih… Kako nije bitno? Znaš sve? I sve mi opraštaš? I to što sam te gledala svih ovih dana, s prozora, I kukavički ti nisam smela prići? I to što pre toga dugo sam se sa tobom smejati znala samo kad me kišobran od tebe brani? Kao da si opasna neka, svi beže od tebe. Nisam slušala srce, već za njima pođoh. Izvini, nisi zaslužila to. I sada znam, sigurna sam: volim te. Volim i zvuk koji gumenjaci prave u baricama što ih setno kreiraš. I što kabanica šuška u ritmu koraka, osmehujući se piruetama, koje tako krasno ti izvedeš.

I bude mi žao što su kod kuće. Što se mršte i očima prevrću, kada nas posetiš. Vole dugu, sa ushićenjem gledaju je i želje zamišljaju, a tebe da ne vole? A nisu ni svesni da gluposti čine. Toliko njih! Bude mi žao, jer si odbačena, sama, samcijata. Što sivilo im u srca ti donosiš, a nije ti to namera bila. Samo si da voliš htela. Ja sam poruku razumela. Izvini, trebalo mi je vremena. Ali, razumela sam je. I sada smo tu, ti i ja. Nema kišobrana, jer mi ne treba štit, da me od ljubavi čuva. A ti jesi ljubav. I sreća ti jesi. Samo za one iskrene. Za one što te osete – tvoj miris, kada nas s jeseni često svojim prisustvom čašćavaš. Tvoju boju glasa, dok dobuješ setno. Za one što se ne srame da kad te čuju, zagluve za muziku sa ekrana, na ulicu izađu. Da plešu, da smeju se. Da osmehe dele, sa sebi sličnima. Jer ti su osmesi iskreni, detinji, znaju da vole. Vraćaju u detinjstvo, na prvi zagrljaj kiše. Na prve ljubavi, i glave pod jaknom, dok dobuje setno. Pod njegovom jaknom glave. I ne zato, jer se od tebe, kišo, brane, znaj, već zato jer ne umeju drugačije da vole. Ne tebe. Jedno drugo.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: weheartit.com