29 okt Kao nekada

Želim da me ponovo ljubiš.

Onako, bez ustručavanja.

Sa šakama na mom licu, vratu, leđima, grudima.

Da znam da smo jedno, bar na momenat.

Da znam da nije poslednji. Da ćeš me ljubiti i za minut, i za sat, i za dan, i za mesec.

Da znam da želiš da me ljubiš.

Želim da pričamo.

Onako, beskrajno.

I da mi ne bude bitno da li će se završiti, jer ćemo ga sutradan ponovo nastaviti.

Da budem slobodna da ti kažem svoje misli, svoje strahove.

Da slušam o tvom danu.

Želim da gledamo film.

Serije.

Da nam se oči sklapaju, ali da ne možemo da prestanemo.

Da budem u tvom zagrljaju.

Da zaspim ušuškana.

Želim da spavamo zajedno.

Da me dočekuješ u krevetu kad dolazim iz noćne.

Da te dočekujem u krevetu kad dolaziš iz noćne.

Da se budimo zajedno.

Da me ljubiš dok sam ja sanjiva.

Želim da mi kuvaš.

Da se vraćam se posla i da me dočekuje večera.

Da se budim i da me dočekuje doručak.

Da te gledam dok sve to radiš.

Želim jutarnje kafe sa tobom.

Dok u tišini sedimo.

Dok se raspravljamo.

Dok samo pričamo.

Želim da me voziš.

Do super marketa.

Do posla.

Do bilo kog odredišta u našem gradu, na celom svetu.

I da mi staviš ruku na koleno i pogledaš me.

Želim da šetamo.

Ulicama u kojima smo odrasli.

U gradovima koje smo obilazili.

A najviše od svega želim da budemo slobodni.

Zajedno, a slobodni.

Slobodna da ti kažem šta mi je na duši.

Da znam da si ti slobodan sa mnom.

Slobodna da te zovem, da ti pišem.

Da ti pričam svoja osećanja.

Da mi pričaš svoja osećanja.

Da vrištimo, da se svađamo, a da znamo da ćemo biti tu i posle.

Želim da me voliš.

Onako jako.

Bez kajanja.

Bez straha.

Zauvek.

Autorka: Mina Tijanić

Fotografija: tumblr.com