Izvini, deda

Što nisam postala slavna kao Mira Adanja Polak, što ti je bila prva želja (blagoslov), po mom rođenju. Mada, I ona je pre nego voditeljka bila stjuardesa, znaš?

Što ti nisam posvećivala više vremena kada smo ga imali. Čovek se tako lako izgubi u sopstvenim glupostima I uvek, uvek, prekasno shvati.

Što se nisi dočekao veseliti na mojoj svadbi, držati praunuče… Neke stvari nije moguće ubrzati. Ali ti obećavam da ću jednom kada se to desi, misliti na tebe i želeti da si tu. Mada, znam da ćeš i biti.

Što nisam još jača, bolja, uspešnija, kao što si se toliko hvalio mnome, a tek sam sada saznala koliko. Što sam tako teško podnela tvoju ceremoniju odlaska, pomen. Kako uopšte čovek ostane jak u takvim situacijama? Na koji to način drugi “oguglaju” na tako bolne trenutke? Kako uguše sve emotivno i čovečno, što se kida u njima?

Što nemam lepše reči za pozdrav sa tobom. Volela bih da ti napišem toliko toga boljeg i umešnijeg. Ali jedino mogu govoriti iz srca. Kao sada.

Zbogom i volim te.

Autorka: Gordana Bajović

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.